Nova iskra

— 90

ш /ЈЛжвот је борба, за коју се ваља израна спремити. Природа је паметно пспословада, да се подмладак за ту борбу у животу спрема за време детињства, младости, под окриљем родитеља. Помоћу сво.јих игара, на основи својих природних нагона, деца се вежбају за каснију борбу, која их очекује у животу. Ну у првом реду, деца треба да се умеју наћи у овоме свету, да га умеју разазнати; ради тога им служе чула, кроз чије двери улазе спољне појаве у душу њихову. Чула су душини помагачи, њена верна послуга, која јој доноси утиске снољњега света, ради прераде. Ови се помагачи морају вежбати, да би се изоштрили за доцнију животну борбу. То вежбање чула удесила је природа у облику дечјих игара, у којима радње чулних органа изазивају задовољсгво у деце. Ово играње дечје, у којима суделују чула њихова, назвато је у детињој психологији „играчким експериментовавем". 0 зиачају оваквог експеримеитовања ево шта вели Прајер у својој књизи „Душа детиња": „Неуморно екепериментовање мале деце, нарочито одојчади, не само да је корисно за интелектуално развиће њихово, већ је у исто време и незаменљиво средство, којим она истражују стварни свет око себе. Колико су људи стекли свога свакидашњег знања само детињским играма својим, једва се може довољно оценити." Према Переовој изреци: „ сва чула траже да буду задовољена", тражи и најпрвобитније међу њима, из којега су се, у току времена, сва друга развила: чуло такнућа или пипања. Оно се и иначе најпре јавља у мале деце, т. ј. још пре рођења, у материној утроби. Може се узети, по Пере-у, да детеице од два месеца, кад се благо милује, већ осећа угодност додира. Од тога тренутка почиње игра; дете тражи да пипа, пружа ручице да дохвата предмете око себе, осећа, потребу да задовољи свој нагон такнућа. У другој четврти нрве године, дете почиње да пипа све предмете, који су му у домашају, исто тако и своје тело, нарочито ноге, па и једну руку другом. Прајер је запазио код свога дотета, како је оно у 18. недељи већ пажљиво посматрало своје рођене прсте. Штримпелова ћерчица је у осмом месецу осећала особито задовољство да пипка ситне предмете, као мрвице од хлеба, ђиићуве. Дете предузима, играјући се самим*собом, тако рећи проналазачка путовања ради испитивања свога тела. Штримпел ирича о својој ћерчици од 10 месеца како је, тако рећи, пронашла своје уво; она га је често дохватала и као да га је хтела откинути, збрисати. Тако испитују мала деца и свој иос. Отенли Хјул је опажао, како она са великом радозналошћу додирују свој носић, а кадшто

га чуикају и трљају. Жало дете више верује своме чулу пипања него ли очима својим, баш као и неверни Тома. Оикорски прича о својој ћерчици, којој беше .11 месеца: „При чају показах јој лознату кутију са бисквитом и затражих јој један. Отворих нразну кутију, коју она посматраше, али се тим ие задовољи, већ завлачаше руку у њу и тражаше по њој. Очи јој не беху доволле да се увери, како у кутији нема бисквита,." (К. Стгооз, 8рГе1е (1. Мепбсћеп, р. 10). Због ове иотребе чулне радљивости, и школској деци ,је покадшто тешко да мирују рукама. Еомпејре наводи као пример једну девојчицу, која је само под том погодбом хтела учити да чита, ако јој се допусти да може за то време пословати прстима, да држи иглу, да шије итд. Ова потреба играња са чулом такнућа паходи се чак и у одраслих. Многе госпође плету за време читања. Неки људи имају потребу да прстима покрећу писаљку кад говоре. Многи се играју хлебом, градећи од њега лоитице. Амо долази и претурање бројаница у источних народа, а код Манџураца игра са лешпицима у бројаницама. Па и ношење штапова (палица) је задовољство, које треба да утиче на живце такнућа. Порекло овог обичаја веома је старо; неки научиици тврде да има томе трагова чак у преисторијском доба. Етнолошки музеји показују небројено мноштво разноликих штапова за ношење из свих крајева света. Црнци сматрају као идеал ону државу у којој би могли рахат да шетају са налицама у руци. На задоврство осећаја такнућа може се свести, донекле, и она нојава, што неки ђаци једва чекају тренутак да могадну носити штапове. Оем руку, у деце су осетљива за надражаје чула такнућа и уста, нарочито пак усне и језик. Прајер прича како је једном тек рођеном детету метиуо у уста дршку од слонове кости, па је оно одмах отпочело да сише кост, показујући знаке пријатног изненађења. Аутоматским покретима руку у мале деце, прсти доспевају случајно у уста, те изазивл^у покрете сисања. 0 атле се развија хотимично сисање прстију у неке деце, као и навика да и најразличније предмете трнају у уста. Дете осећа радост од додира, њему је задовољство да све додирне својим уснама: прсте, мале и велике предмете, воће, кутије, и да тим вежба .своје живце и мишиће. Нека лица задржо ову навику чак и у доцнијем животу; миоги људи осећају потребу да се играју прстима, писаљком, увлаком око усаиа. Па и пушење своди се, у великој мери, на осећаје додира, Таква ,је и навика многих људи да узимају у уста сламке, лишће, гранчице итд. И гурмани уживају, донекле, у задовољењу чула такнућа. Тако н. пр. страст да се гутају остриге, своди се на задовољство, ко.је оне изазивају својим лаким и меким клизањем у уста и ииз ждрело. Осећаји такнућа на осталим деловима тела такођер су узрок разноликим играма. Деца се н. пр. радо играју у меким душецима и перинама. Врло пријатни су осећаји такиућа у води, кад ударају лаки таласи; отуда задо-