Nova iskra

— 130 —

имам дванаест аргата... знаш, дванасст аргата... па треба људе да обиђсм. Тако кажи... — Па, хаџија, сврши работу у ошптини, па онда иди у лојзе — и онако ти је на путу... Нећеш се много забавити: има само да се пресуди једна бежанка. — А... бежаика?!... — рече хаџија и почеша се по потиљку. — Е, 'а.јдс да дођем... да дођем... Кажи иконому да ћу доћи... сад ћу доћи... — Баш тебе тражим, чорбаџи-Маринко, — рече Траја, сретнувши отштинара Маринка на улици. — Што има, што нема, Трајо ? — 'Ајде у општину — зове те иконом; дошла једна бежаика... — Е?!... — Јест, јутрос дошла и сад ће да се суди. — Добро, добро, доћи ћу... Ама што је донео' ракију овај Јован Карин!... Мелем!... Не знам где је нађе!... Кад будеш данас узимао ракију... знаш... од њега да узмеш! — А, а, — заврте главом Траја, у знак пристајања, и нође кући чорбаџи-Васиној. — Сиашка-Доко!... Тражих Васу у механи — нема га. Да ли неје дошао дома?... Вове га иконом у онштину... Престаде Дока да мете по чардаку, и кад чу да Васу зову у општину, номнсли да је то или за какву ангарију, или за какву вергију, — те одговори: — Неје дома, неје; ако неје у механи, не знам где ће бит'... — Питај зашто се скупља општина ? — шанну Васа кроз прозор из собе у којој бројаше новац да исплати пиће добивено из Скоиља... — Чујеш, Трајо! — викиу Дока Трају, који беше пошао. — А зашто се скупља општина?... Како да кажем њему (мужу), ако дође? — Па... ништа... Има да се суди једна бежанка. — Добро, добро... казаћу му, чим дође. Он ће скоро доћи... сад ће доћи... Казаћу му, ич не брини... * * * У порти црквеној у хладу иза цркве седи иконом. Како који од општинара дође, прилази руци икономовој, дотаче се капе на глави и говори: „Влагослови!" Иконом свакога прекрсти, пружи му руку и одговори: „Да си благословен!"... — Можемо и овде да свршимо посао, да се не пењемо на чардак, — говори иконом. — Можемо, можемо, — одговори Маринко. — Овде је убаво: хладовина, зелена мека трава; а на чардаку тврде штице... Живко Карче вади из иојаса бурмутицу... држи је у левој руци, лупка је десним кажипрстом и великим прстом и смешка се... отвара је и нуди иконома и остале и говори: „ Бујрум!"... аргатин — надничар. ангарија — кулук. штице — даске. бујрум — изводи, заиоведај.

— Право да ти кажем, икономе, — узима бурмут и говори Хаџи-Пава: — ја се уплаших да иеје опет из конака каква глоба, каква ангарија, те и не хтедох да ти дођем. — Море, тако и ја, — говори Живко Карче и смеје се. — Не може се више давати ! — рече Т>орђе и уздахну. —- Хвала Богу, кад неје друго но бежанка да се суди... Колај работа!... На овакво свакад ћемо ти доћи, — а, шта кажеш, Васо? — упита Маринко и намигну... - Камо их, гдо су та бежанка и тај момак? пита Хаџи-Пава. — Ено их, — иоказа иконом главом... — 'Ајде, Трајо, викни их нека дођу... Под чардаком у углу стоји бежанка. Руку је дигла и метнула над очи, а у руци јој бела марама, те јој покрива и лице и груди... До ње је свекрва... Мало, мало, на прнђе снаси... шапне јој — пита је: је ли гладна, је ли жедна ? Овекрва држи под мишком бошчу, а у бошчи је сомун; развијо бошчу, ломи комад, пружа га снаси... снаха неће... а она се повајка, повајка, па га поједе. Опет мало после то исто учини; снаха једва прими једаи комадић, остало свекрва ноједе... Свекар седи на земљи, леђа наслонио на зид и пружио чибук те пуши. Поред себе спустио шарену торбу. Често би се окренуо жени и рекао би јој да припази на снаху... Момак стоји подаље од њих, у страии; гледа то у цркву и оне шаре на њеним зидовима, то у суседну кућу и оне девојке које везу иа чардаку; баци иоглед на небо, на спусти на земљу, загледа се у своје нове чарапе, нове црне чакшире, нреко којих су ниско испод колена шарене дизге, чије кићанке одскачу од листова при сваком његову кораку. Често пута као случајно окрене се к девојци и погледа је онако иснод ока, а она њега испод. беле мараме... — 'Ајдоте!... — викну Траја, и у исто време позва, их и главом и руком. — А где су отац и мајка девојчини ? — упита икоиом. — Зовни и њих. - Они су овде у Станковој механи, — рече Траја и отрча, те их позва... Пошто сви приђоше руци икономовој и добише благослов — родитељи девојчини сгадоше на другу страну, нодаље од родитеља момкових... Мајка снуждена... често погледа у своју кћер... погледа, па уздахне... А отац ннкако и не гледа на ону страну, а кад баци поглед — тај је поглед оштар, љут, крвнички... Само дува на нос... — Одакле беше ти, роде ? —- пита иконом оца момкова... Општинари прелећу очима по евима; дуже им се погледи задрже на момку, а најдуже на девојци... дизге — иодвезицво