Nova iskra

— 181 —

наше." У Ппшбишевскога има и доста парадокса, а чи- као да је блесак драгог камења, који се распрштава у тање његових дела изводи нас из равнотеже духа, јер нас тисуће разноврсних зракова.... Та сила, која се испољава растројава као какав неочекивани дисонанс. Али јунаци у „Пото 8ар1еп8." „Вишлијама", „ По нутевима душе", његових драма и романа пуни су живота; начпн на који сила која осваја читаоца, најбољи је доказ, да Пшибианализује сваки пајмањи покрет, најмању промену, најса- шевски није само епигон нове школе, следбеник нових

Досдедња борба (А. В, Нољцов) Ја не сумњам у ту веру, Моја душа њом је пуна; Бескрајна је у њој жудња, Спокојство је њена круна. Не грози ми, судбо, бедом, Не зови ме у бој љути; Ја сам готов бит' се с тобом, Ал' ти нећу подлегнути! Душа ми је пуна силе, Крв срца ми жудна боја... Да, под крстом гроб је хладни, Ал' на крсту — љубав моја! Р.

јМанастир Довоља се у њој не разлијежу свете пјесме, ипак има у себи нечега необично привлачнога, неке чари... Нада, она нада која је народ кријепила кроз толике вјекове, опет га не оставља... Доћи ће дан, када ће задужбина опет нропојати, када ће засијати новом свјетлошћу. На развалинама се не налазж никакав запис који би казивао кад је манастир саграђен. Гиљшердинг, који је путовао 1857., када је црква била још у цијелости, вели да је нашао запис, како је црква начињена 1545. (7053.) године. Народио предање вели да .је манастир грађен за вријеме Косова, ие означујући ништа одређеније. На манастир су чешКе пута нападали Турци, пљачкали га, тукли калуђере и присвајали манастирску земљу. У једној народној пјесми старијега времена, коју нисам чуо у цјелини, помиње се како је манастир нљачкан. Та неколика стиха гласе: Ко поара до три добра моја: Аранђела и Добриловицу

Нада мном се бура вије, Гром за громом небо пара; Језа душу прожима ми, А ум грозне слике ствара. У страдању нисам клон'о, Нисам пао од удара, Очув'о сам души наде, Силе телу, срцу жара. Шта губитак, шта спасење? Ма шта било — све ми равно: Ја сам светом Провиђењу Своју вољу пред'о давно !

а десној обали Таре, на граници између Дрие Горе и Пљеваљскога санцака, па једној каменитој узвишици уза саму ријеку налазе се рушевине овога старога маиастира. Манастир је сада са свим опустио: мјесто златних крстова на крову израсла бреза и маховина: гдје су се ориле пјесме божансгвене, ту погдјекад тужно захучи сова, чисто као да оплакује жалосну судбину ове свете обитељи; у оброњеним зидовима видиш још само по којега гуштера, једине чуваре њихове. Цијела слика оставља у души тужан упечатак. Човјеку и нехотице долази мисао о несталности, о пролазности. Некад славна задужбина, која је привлачила из далеких мјеста побожни народ, који је хитао светој обитељи да се поклони моштима Ов. Арсенија, да нађе утјехе својој патничкој души, да чује послије гуслареву пјесму, да га она окријепи, освежи... А данас?... Но, и дапас, и ако