Nova iskra

— 322 —

Срето се еад нашао на великој невољи... Није шала: отац, који га је толико волио, толико се радовао његовој срећи, подигао га, а и оставио му богме лијепо! Па му дође, те се исплаче као мало дијете... Све му се чинило: није му се ничим одужио, да бар дуже болбва, па да га надгледа, а овако као да се искраде, оде изненада, као да га сви упуштшпе и не умједоше сачувати... Опет му падне Љуба... Искраде му се мисао: да бар ето дочека свадбу, да се провесели... — али би је одмах одбадио, учини му се као та мисао грјешна, себична, као да је та жеља само ради њега, ради његове среће, а не и ради очева живота... Па се поврати : ; ,Могу ја .још чекати, само да је он жив... А Љуба?.. Како је њој ?... Још година дана, тешка година дана... Шта још за годину може бити?..." И ту би га опет обузела она стара, црна слутња, као нривиђало му се да смрт очева неће бити једина несрећа за њега, може јога нешто бити... Никуд није даље одлазио: од куће у чаршију, из чаршије кући... Ни с Љубом се није виђао. Ма да га је срце к њој вукло непрестано, ипак му се чинило, да би се тиме огријешио о успомену покојнога оца; у жалости, прије четереснице, па да ашикује... Не, не... човјек ваља да умије свом срцу заповиђети... Оно... па шта је то?... Наша је љубав чиста... а оиет, опет... шта би свијет казао?... Прошло је и три неђеље, па је само једном видио и само се упитао... И она је била тужна, невесела, дијелила је његову жалост. Он јо.ј почео: како је мислио да му ово буду најрадоснији дани, а оио, ето, како се окренуло... Вожја воља!... Па му дошло нешто на жао, готово да се заплаче... А да со заплаче зар пред женскињем... иред Љубом?... Јок!... Стеже срце, угризе се за усне, па иродужи иут даље. А ио касаби, као кад настану месојеђе, учестала сијела, славе, свадбе... Дошао и један јабанџија из Н. да тражи ђевојку, неки Јово Јањић. Наша касаба онда јако оживи, кад је у изгледу да стекне добра зета на јабаии. И ако је иначе наш свијет гостољубив — та Срби смо! — кад сгигне тако какав позадружан, онда се и људи и жене претворе у сушту љубазност: ђевојке осјете да ии скаче цијена, па дигну малчице носић према нашим момцима, а механџије и анџије радују им се више него Тројичанском сабору, окрене се онда чашћавање, па жесток пазарлук. Игњат, анџија, у чији су ап највише падали, био је тад код ђевојачких матера најсимпатичнија. особа. Он се хвалио, да се из његова ана испросило десетак ђевојака и да је свака игбали, па му се није жалила дати ни свиленица за добру ријеч, јер он обично први протури с момком мали еглен о ђевојкама, о ®амилијама и већ о свему што је у вези са свадбом, па може тако и да нарочито истакне коју кандидаткињу. Од њега се прво сазнаду, ако иначе јабанџија није из раније познат, и иодаци о младоагењи. Он и за Јова, одмах први дан по доласку, причаше: како има неколико кућа; у једној или двије сједе му Швабе; како тргује све с Бечом и Тријестом; има пет-шест читлука, а нарочито на-

глашаваше, како се по биљези, што је донио, познаје да је домаћинска и салтанетли кућа. — Е брате, оно још нисам видио... салтанет, ђустерма к'о да је паша какав... 0 алале су, сат је, ланац је, па прстење... све нако ма®и камење, па се сјакти к'о огледало, а суво злато све, па билеси све побашка у кадиФели кутвцама... Па још, побратиме мој, три велика дуката, а махмудија не знам ни колико је... Е што ће ти нека наша потаслаисати... То се рашчуло брзо, те је Јово свуд но „визитама" био најљепше примљен. Гуцкало се: те ову ће, те ону ће, те овај га вуче на Једну, а други на другу страну, док тек једног јутра пуче глас: Јањић узео ријеч за Љубицу Јеремијеву, а довече ће и просидба бити... Свијет као свијет: неко је оговара што је преварила онаког момка, к'о што је Срето, неко опет грди њене родитеље што су се слакомили на богатство, а неко опет налази разлога да јој одобри; увријеђена сујета многих матера налази ману час момку, час ђевојци, па ради утјехе на поптљетку у подсмјеху закључују: — Укеба ли га Ката, укеба, улови га лијепо... Ама нека, нека... имаће се кад и кајати, што пушти тако сво.је дијете у свијет... Ко зна, бога ти, и каки .је... овамо се ђустерис'о а свашта може бити... Као грбм из ведра неба, тако је ова вијест утицала на Срета. Сједи он на дућану, не слутећи ништа, шта му се спрема, док изби Урош нешто снужден и невесео. — Отур, чојче, сједи! — 'Ајдмо ако ћеш до моје куће, да се нешто здоговоримо... Срета нешто штрецну, као да нредвиђаше да се ношто рђаво спрема. — Казуј море и овђе!... — Не могу, знаш... — па ха.јоде да забашури имамо и онај рачун о овновима да видимо, а теФтери су ми доље... Кад су дошли кући, Урош није више околшпио. — Знаш, брате, шта је?!... Љубица се испросила... ријеч дата... Она плакала, кукала, грувала се у прси: нећу жива за њега, сом за Срета, ама сведно... И браћа су на њеној страни, али мајка не да... Без Љубина нитања дала је ријеч, иа је пошље салећели и облећели... Допао јој се Јањић... сад још може бит' замишља како ће да запне кад нође зету у пОде... И стари преш'о на њену страну: ђевојци, вели, лијепа срећа искочила, па шта ће чекати... Срето устаде и оста за треиут непомичан, само час блиједи, час црвени, као оно рањена звијер, кад се за тренутак обнезнани од првога удара, па да пошље још страшније рикне... Окрете му се она соба око њега, узбуни му се крв и сваки дамар у тијелу чисто дрхташе; дође му нека натприродна снага, стеже рукама грчевито, као да се од нечега брани и само што изусти очајно: — Урошу!... Шта рече, по Богу?... Зар Љуба?... — Љуба, ја... Па шта је ? — поче Урош да га храбри.