Nova iskra

— 325 —

З-утреље (И а з б и р к е „Сељаци")

к.

1лисар Рака ужегао свеће, Паучину смако по дувару, Разастро старо одјејање, Распалио мангал у олтару, Па са попом сео те се греје, Док снег с ветром у прозоре веје.

«Јеси л', Рако, одлупао „треће*?* Поче попа. «Дела, тркни часом „И данас смо, канда, лоше среће, «Аратос ги и с тим нашим тасом, «Да га гледам празног нисам свик'о «И јуче нам није био нико!*

Клисар Рака повуче за уже, И трећи пут јекну мало кубе, Цикну звоно: «Свршено јутрење! !! Поп устаде и обуче џубе; И док звоно на молитву гласи, Он зашао па кандила гаси.

М. М. ПетровиФ;

Свилари Д-р Рад. М. Лазаревић

ао што међу евима животиљама има чувених и незнатних, штетних и корисних, тако има и у огромноме броју инсеката познатих са своје корисности иди са своје штетности. Ми ћемо овде да оставимо све остале и само ћемо да се позабавимо једном врстом лентирова, који нам дају свој скупоцени производ — свилу. Ови лептирови припадају групи иреља, као што се зову у науци, а има их више врста и све су ваневропске. У нас је најпознатији свилар дудар, који се сасвим погрешно зове свилена буба, јер он нема ни једне црте која би га ма и најмање чинила бубом. Он је лептир као и сви други лептирови, пролази све мене које су својствене инсектима а нарочито лептировима, који најпотпуније пролазе све Фазе преображаја од јаја, гусенице, бенчице у чаури па до савршеног инсекта са крилима. Одгајивачима овога лептира позната је сиољашност и у неколико метамор®оза његова, али га многи знају само ио чувењу, па зато је у многоме погледу корисно мало ближе унознати се са њиме и његовим супарницима у иоследње доба. Брем вели, да најбоље тице певачице имају на.јскромнију спољашност, а тако је и са нашим Дударом, као најодличнијим међу својима. Крила су у њега прљаво бела, предња су српаста, мрко-жути пас на обојима често је сасвим излизан. Гусеница му је најсавршенија преља; она је сивасто беле боје, на другом и трећем колуту задебљана а на једанајестом има рошчић. Оем тога имају и окца. Она се искључиво храни дудовим лишћем. Из јаја као макова зрна, најпре жутих а доцније сивих, која снесе женка с јесени, В00—500, измиле у пролеће најпре мрке а доцније бело сиве гусенице. После неког времена храњења порасту ове гусенице, а ка ]. достигну извесну зре-

лост, оне почињу да се чауре, замотавајући се с поља унутра и кад се већ замотају толико да их више не видимо, мв чујемо још неко време њихов унутарњи рад, док најпосле и он не нрестане, што значи да се гусеница потпуно учаурила и лежи нривидно умртвљена, као бенчица, у својој колевци — кокону. Ови су кокони већином жуте боје, ређе беле, а обе су бо.је сирове свиле. После кратког времена треба отпредати коконе и не остављати их да се лептпр развије, јер ће он да пробије кокон и тиме испрекида свплен конац, који се после не може употребити. Ради убијања лептира у кокону и лакшег одмотавања свиленог конца, бацају се кокони у врелу воду и, после још неких процедура, одмотава се конац витлом. 500—600 кокона тешки су 1 кгрм. Одмотан конац свиле са кокона може да буде дугачак до 600 метара. Од 10—15 кгрм свежих кокона или 7 до 9 препарованих добија се 1 кгрм сирове свиле, која се носле даље прерађује. Обделавање свиле било је још и пре Христа једна моћна привредна грана у Хини, одакле се распрострла на Тибет. Грци еу сазнали за њу приликом својих ратовања на истоку и чак је неко време обделавање свиле било искључиво право грчке државе. У време Римљана свила је златом мерена; цар Хелиогабалус (218 но Хр.) први је Римљанин који је попео одећу од чисте свиле. Јаков I, када је још био краљ шотски, узајмио је пар свилених чарапа да би се могао показати пред енглеским иосланицима. Не зна се поуздано одакле је свилар дудар пореклом, али ће на сву прилику бити да је из Хине, одакле му је и његова храна дуд. У Европу су донели „семе" (јаја) два хришћанина калуђера око 553. год. нод Јуетинијаном: они су то донели кришом, у својим издубљеним путничким палицама, јер је смрћу запрећено сва-