Nova iskra

— 242 —

Твоје очи

воЈе очи, твоЈе очи Истог сјаја исте боје. По њима се гебе сећам, Још осташе очи твоје. Ал у њима нема раја, Ни оне ми нису миле. Твоје очи ко да никад Нису топле сузе лиле.

Шта говоре очи твоје? Нит шта лборе, нити траже. А њима се некад, некад Знало много да ми каже. Сад би оне мени само Своје чари цружит хтеле. А како сам ја волео Твоје мирие очи свеле. Влад. Станимировић

евнех [(М. АРЦИБАШЕВ)

а ирозора се виде широка поља. Жути, зелени и црпи траци њихови редају се један за другим, губе со у даљини и стаиају са хоризонтом. Било је тако много светлости, ваздуха и безброжне пустолине — да се човек осећа веома тескобно у свом уском, малом и тешком телу. Доктор ]е стајао поред прозора, гледао у' иоља и размишљао. „Ето, гле!..." Гледао је птице, које су брзо и лако летеле у даљину, и размишљао: „Дете!..." Лакше му беше да посматра птичји лет него ли поља. Суморно је пратио како се смањују и губе у нлавом простору, и тепшо се: ; ,Нећете побећи!... Ако пе овде, ма на ком другом месту свршићете и ви!" Живахно зеленило поља изазиваше му пуну сету, заморну и безнадну. Он је знао да је то — вечно. „Све је то и сувише старо! срдито прекиде своје размишљање. Давно је већ речено: „Нжа крај гробних врата лепотом вечном сија равнодушна природа..." То јо већ овештало! Глупо је и мислити о томе! Увек сам рачунао да сам умнији и... у осталом, све су то саме будалаштине. Да... сасвим је свеједно, ма шта мислио: није главно оно што ћу ја мислитп о том..." Мученички се намрштив и машући главом, доктор се склони са прозора и тупо се заглода у бели зид. У глави му, без икакве његове воље и сазнања, рађаху се, избијаху, као ваздушни мехури у мутној води,

прштаху и расплињаваху се, брзо једна за другом, оне исте мисли које му у последње време постадоше сасвим обичне. Баш у последње време, после онога када је на дан свога рођења видео да му је већ шездесет и иет година и да ће несумњиво ускоро умрети. Поболевање од пуне две недеље још га јаче опомињаше на неизбежност оних тренутака, о ко.јима ни раније није могао мислити без срчног обамирања. „А ето доћи ће, доћи... онај стоти део секунде када ће наступити прелом!... Пре те секунде - живот, ја, а после ње — ншита! Зар баш ништа'?... Не може бити!.. Ту је ма каква погрешка! То би било ужасно!" А сада је сасвим јасно разумео да никакве „ногрешке" нема и да тек што није наступило оно. И свакипут, када би га год заболела глава, груди или стомак, када би му ноге или руке бивале слабије него ли обично — помишљао би одмах да већ почиње умирање. А та је мисао била врло нроста, сасвим вороватна, а због тога и носносно ужасна. Али је најгоре наступило онда када је (и поред незнатног и немарљивог читања) нашао у некој књизи ову мисао: „И поред све разноликости у природи, ипак ће се, раније или доцније, поновити комбинација и створити сасвим исто биће, па чак и сасвим иста дела." У први мах мало му одлакну, али се одмах за тим поново узбуди. „Хм, да... комбинација... Ничог новог под сунцем... Да, ја врло добро знам, да јо вечност иза мене као и исиред мене... Зпачи, ја сам сад само поновљена комбинација... Али ја ни појма немам о оној првој комбинацији!... Како то?... Осећам да је за мене необично