Nova iskra

— 248 —

ШКОФЈА ЛОКЛ важно што ја живим... да је то и мучно и красно... јер све што видим, чујем, па чак и миришем — само је за мене, јер ја видим, чујем, миришем, јер ја за то имам очи, уши, нос... Ја сам, дакле, огроман, јер је у меии све, а овамо ипак — страдам!... И онда некаква комбинадија!... 0, до ђавола!... Шта се мено тиче комбинација? Нека је проклета!... То је већ несносно, ужасно... бити, после извесног времена, поновљена комбинација!" И доктор осети страшпу, неутољиву мржњу према оном замишљеном човеку који ће, тамо некад, бити као што је сада он. „А тако ће некако и бити: понављају се мисли човечје, и још како често понављају... па ће се поновити и човек. Ааа! Чак и моје мисли, моје патње сасвим незначајне и непотребне, јер ће то исто са једнаким успехом премишљати и осећати још милијони разних комбинација... Врло пријатно, ђаво да вас носи!" И стање докторово бивало је горе из даиа у дан. Ноћу је долазило до халуцинација, те се претварало у право мучење. Сањао је само смрт, погреб, унутрашњост гробнице; понекад, због разноликости, сањао је како га живог сахрању.ју, сањао је и ђаволе у које никада није веровао. Дању је стално мислио о једној истој томи: „Организам^ пропада..." То је опажао према свом тешком узлажењу по степеницама болничним, и према кашљању кад год би се јаче сагибао или исправљао. Од таквих му мисли наступила је несаница, а неоаница је, како он мишљаше, први предзнак смрти. Како прошле ноћи није ни тренуо, глава му је била необично тешка и занееена. Све оне мисли што их премишљашо бесциљпо лежоћи у топлој иостељи, поред вике

и смеха умоболних у овом заводу — изгледаху му тако одвратпо страшие да је самога себе варао и обмањивао, не би ли новеровао да се ничега не сећа. Али у томе није усповао: час једпа час друга мисао избијала је и, изгледало је, врло се јасно показивала на белол зиду. На крају крајева, ипак се сећао свега онога чега се није хтео сећати. Умотнички јасно изиде му пред очи процес распадања: трулеж која ће наступити, дебели, лени, бели црви угојени од његова тела. Он се увек бојао црви. А гмизаћо и по устима, и по очима, и по иосу... свугде. — Али, дабомо, ја тада ноћу ништа осоћати! срдито узвикну доктор, да се чуло у целој соби. Глас му је био врло звоиак. Помоћник отвори врата, ногледа и ноново их затвори. „Бива то тако: лечи их, лечи... па по неки пут и сам — тако..." помисли он и са великим задовољством, јер му већ бегае досадно, иође да јави другом иомоћнику како је старешина... овај... „онако". Врата, док их је затварао, пискаво шкрипаху. Доктор погледа проко иаочара. — Хм... шта је? унита срдито. Али пошто врата ћутаху, он им љутито приђе, отвори их и иође по ходнику и еиђе низа стененице у одељење гдо од јуче беше нов пацијент. Требало је и раније к њему поћи, али ни сада не отиде из дужности, већ једино што му овако самом беше сасвим нелагодно. Полудоли, у жутом дугачком капуту и капи, и ако могаше остати у свом оделу, седео је на постељи и сасвим обично, да не кажем наметно, брисао рупцем сво.ј нос. Доктор уђе врло паж,љиво, скоро некако неиоверљиво, али га болесник погледа весело и дружељубно. —- А, здраво! — рече он. — Ви сте, чини ми се, старији лекар ? — Здраво, одговори доктор: ја сам. — Драго ми је... Молим, изволите сести, — љубазно га позва болесник. Доктор седе на столицу, замисли се, ногледа голе, сиво обојене зидове, за тим капут полуделога, па рече: — Еако сте са здрављем 1 ? Јосте ли спавали? — Спавао сам, — одговори полудели. За што да не спавам? Снавати треба... Ја увек врло добро спавам.