Nova iskra

— 296 —

— Машалах!.. Врло добро... врло добро!.. Да ее 110 цењкамо: с главе на главу по четири гроша, па пока је са срећом. Копаоничапин убезекнуто погледа најпре агу, па после дружину. Ови се насмејаше, мислећи да се скелеџи-ага гаали. — И паре напред, сад одмах!... Ја хитам кући, а ви с момцима превозите кон>е како знате и можете. — Но пошто, драги ага ? — упаде -у реч Пећанац. — По четири гроша на коња... — По четири гроша?!... Ага се свакакошали? — Ни најмање... казао сам по четири гроша, и тако ће да остане, како сам ја Турчин! — обрецну се оп и љутито погледа па све редом. — Тако није никад било, ага; и други су овуда пролазили, али нису по толико плаћали. — Тад је другојаче било, а сад је овако... Друкче не бива: ако хоћете тако — добро; нећете — ето вам коња и ето Марице, па у плов! — Досле је било по двадосет пара с коња, драги ага; узми по грош, па да не дангубимо — опет рече Коиаоничанин. — По че-ти-ри гроша!... Нипарумање! И... и... не пробијајте ми више главу! — Крамар нам је рекао — обрну се Босанац у црвеној чалми и мрка лица, — да ти платимо највигае по грош. Па и то је много... — Много?... Хм... крк Бошњак-бир адам о даа јарамаз!...') А бре дебела главо, ти ли ћега да мо научига колико ћу да узмем? — подвикну наљућени ага. Немој много да зборига!... Јер ако узмем тојагу, заборавићега не само крамара, но и мајку која те је родила!... Хоћу тако ми дина! Босанац се у грохот насмеја па се окрену српски дружини: — Е, баш га сврбе леђа! 0, како би га измјерио том сохом, што сам Је још на Рогозну осјекао!... Дружина се засмеја, а Турчин пребледе од љутине. Он као да разумеваше што му Босанац жељаше. Приђе и наслони му руку на раме. — Шта зборига, бре! Знага ли да са мном иема гаале! Босанац га одгурну и таман да се свеже гужва, кад се пред гомилу појави на рибастом зеленку, свем окићеном у богати турски рахт, црномањаст младић, веома богато одевен. У белим Ђаковачким чакширама, високим чизмама, чоганој антерији са просеченим рукавима, Скадареком Фермену, свилом извезеном, ониском Фесу еа дугом и дебелом кићанком из плаве свиле, он заиста изгледагае као ирави Пећски бег. Припасан му силав и у њему две сребром оковане пећанке и сарајевски нож. Јодним махом, некако кицошки, устави зеленка и наелони десну руку на своју бутину. Подиже главу, устави свој поглед на скелеџи-аги и једрим гласом проговори чисто туреки: 1 ) Четрдесет Бошњака — један човек, на и тај не паља!

— Загато, ага, ие пропугатага моје коње? — А који еу, соколо, твоји? — Па ови... видига... сви... — Ха-ха-ха!... Зар за бадава. Хе... тога овде нома, соколе ! — ЈПта нсма? — Да се коњи бадава превозе. — Колико сте давали ? окрену ее дружини. Ови одговорише. Он махну главом па љутито се окрену аги: —• Дали су ти вигае но што сам ја казао. Превози! — Млад си ти још да, заповедага! Дај на руку по четири гроша, па одмах да почпемо. — Ти си, ага, види се, мало гаенуо! Гдо си нагаао такав закон да узимљега по четири грогаа. — Ево овде! — одговори ага па се куцну у груди и по ништољима. — Ха! То ти је закон! — Да, ово, ако доеле ниси знао. Младић муњевито ђипи са зекана па исука из чизме черкеску камџију. Сав зелен од љутине, он најпре погледа њу па скелеџи-агу. — Шта-а? — То што рекох... и немој да се бечиш и вичеш! Много сам таких видео. — Слушај! — подвикну младић и приђе му још ближе. — Одмак зови скелеџије и отпочињи превоз. Дајем ти по грош... Ако нећега, онда знај да ћу то свега у салату издробити!... Хоћу турске ми вере! Ага га с презрењем погледа. — А зар си ти Турчин? — Него како мислига?.. Влах?.. Ђаур?.. Булгар?.. — одговори момчић и некако загонетно погледа на Србе. Турчин се памргати, опсова негато турски и пљуну од љутине. Онда подиже главу и упери свој поглед на младића. Одмери га од главе до пете, па се злобно насмеја. — Турчин ?... Ха-ха-ха! А колико година туркујега? Јога ти је ђаурска рђа на врату, а овамо се чинига Турчином, као да ти је бабо из Моке или Алепа... Бре!.. — Хоћеш ли да превозиш, питам те ја, или не? — Нећу... Дај по четири грогаа! — А ако ти дам по четири удара на евакога коња? — Ти? — Да, бага ја! — јога осорљивије подвикну момчић, па му приђе. — Не вичи, копиле богањачко ! Ти јога ниси видео Турчина!... Ова мутна Марица много .је таких видела, па опет но тече навигае к Балкану, но к мору. Вуци ми се с очију! Младић се промени у лицу и пребледе као платно. Хитро као тигар приекочи и гачепа за рамена скелеџи агу. Неколико напора и овај бегае на земљи. Ага се освеети и поче да виче на своје скелеџије. Младић мигну дружини, и ови дохватише сохе') и при') С помоћу којих кириџије товаре коње ; то је ракљает на ирху, иодебљи штап.