Nova iskra

— 835 —

Ф. Штук

/Сј

чШ

'У

ч-г:

и : ; |ј ТТ-.Ч. ' ' .

Ч ! > \ С; ::

Рат

дана. Деца се радоваху што иду баби. Она су већ давно сањала о овом поласку, на када им на нослетку обукоше бундице и посадише у санке, сијаху од силне среће. Вања је чак и запевао, а Тања је тапгаала рукама. Сељак Андреја Тихонић седе на бок звпждучући. И он је био добро расположен. — Еј, мали! — викну на коње. — Хајде, хајде! Еоњи потрчагае један за другим ') весело тресући гривама; чинило се: да им нису биле тегаке ове мале санке са простим дрвеним когаем. Кад изидогае из села било је мало хладније. Овде је дувао ветар тако у лице да се Аидреја Тихонић јога вигае окрете на страпу и подиже с једне стране велики оковратпик своје горње одећо, а Мари.ја Ивановна уви се .још јаче у своју бунду. Децу је, поред бунде, завила још — једно у очеву бунду од јенине коже, а друго у свој ка®тан од крзна те им је било топло. Окренувши леђа ветру, седели су мирно и нису се тужили на хладиоћу. ') Кад су снегопи пелики а иут узан, тада се у Русији коњи нрежу, у место уиоредо, један иза другог. Онај предњи кои. назива се » гусевпл ж , а онај задњи, који је упрегнут између две руде, и који у главиом вуче сав терет, зове се »кореннал".

Пут нође степом. За све време до саме Оуме морало се ићи отвореним пољем — ни на један гаумарак не наиђогае на путу. Само је било једпо сеоце на пола пута између Пахомова и Суме. Марији Иваповној бегае мало тегако кад се сети тога. — Да ли ћемо доћи за видела? — упита она кочијагаа. — Еако мислига? — Доћи ћемо, Марија Ивановна. Еако да не дођемо! — брзо одговори кочијага. — Не идемо ваљада први пут?.... А ви, голубићи моји, дршћете, а? Еоњи су равномерно касали и беле снежне равнице цролетале су мимо њих. Сунце сад као да зађе за облак и замагли се, и само један светло-жути комадић неба видео се тамо где је мало пре сунце било. Марија Иваиовна поче мислити о својој старој ма.јци, о томе како ће је обрадовати својим доласком са децом и како ће се код ње провести с њима. Деца су у почетку ћутала гледајући око собе; за тим, кад су измакли за једну врсту од сола, Вања запита: — Мама, хоћемо ли скоро доћи? — Шта, дете, тек што смо иошли, а ти већ питаш: јесмо ли стигли?