Nova iskra

— 346 —

(са главом вола), и до њега Јован (еа главом орла). Десно стојп Марија,. а лево је цоу.чдано био Јован Крстител. (сада огатећено). Обоје са гестом добро познатим из сцене „А(7]<пд«-а (обраћајући се Христу са молбом, да се смилује на греганике). Испод Христа четпри апђела (два лево, два десно) слећу у журноме лету доле, где је лево представљено ^оуготокдниг престолд", а десно „мук а вђчнд ". Лево од престола стојн арханђео Гаврил, десно арханђео Михаил. Испод престола лево Адам и Ева у проскинеси. Огљена река почиње испод ногу Христових и све се већма шири, у колико се вигае спугата. У језичку пламена сасвим горе изгледа да се дгду распознати двоје гаћућурених. Доле два анђела замахнула копљем и боду греганико. Онај први гура ловом руком .једнога грепшика, који би, нема сумње, хтео да изиђе из пламена, докле га копљем, којим је замахнуо, отискује од себе у вечии огањ. У нламену се распознаје неколико лица, међу којима има крунисапих глава и црквених великодостојника. У Велућу је цео спољагањи нартекс илустрован сценама из „Страгапога Оуда", а у Влаговештену под Кабларом ова композиција заузима место на спољагањој страни улазнога (западнога) зида. Дрво Јесеово („Кор^ние Есова" — „ђ ()С$а тоО '[еооси") заузима скоро целу новргаину западнога зида црипрате у Ариљу. На осталим зидовима принрате илустровани су безбројни „сабори". У Љубостињи је негато сачуваао од једнога васелепскога сабора, „при цару Јустинијану", на коме су, према запису, „првос&далвници" „Мина Константипа града, Аполинарије"... (остало премазано). Сцепа је илусгрована у нартексу на западном зиду изнад врата. На потрбугају своднине врата, гато нз сиољагањега партекса воде у цркву, налази се у Манасији илустрована „рука госнодња" („гнм рук а") са дугаама праведника у њој, а у тнмпанону је иредстављена композиција „Недремљиво око": „Младенац" почива на постељи отворених очију. Лево од њега Марија и један анђоо са ииструментима сградања. Десно други анђео. Оба анђела клече. Од старозаветних сцена сретамо „Жртву Аврамову" (на источноме зиду припрате у Ариљу и на западноме

зиду у Велој Дркви), „ Гогаћење трију гшђела" (у Белој Дркви), с.цене из живота Св. Илије (у Студеници) и др. Далеко би пас одвело, ако бисмо ноклонили иажњу и оеталим многобројним композици.јама (чуда Христова, нараболе и др.) које еу у нагапм манастирским црквама илустроване. Ма како да би интересаптно било зауставити ее п на нредставама светитеља, од којих би Срби свеци заслужнвали нарочита номона, ипак узап оквир, који смо за своја разматрања поставили, не доиугата, да се и на њима задржавамо. Нека би па овоме месту била само указана пажња на једну иптересантну композицнју коју сретамо у Студеници (у јужноме рукавцу), у Жичи (испод куле) и у Грацу (веома Франгментираио). То је сцена Четрдесет мученика. У Жичи заузима она место на таваници иепод кулс, при улазу у саољагањи нартекс, у Студеиици на таваници јужнога рукавца, а у Грацу с обе стране врата гато воде у јужиу канелу (сачуване су само многе голе поге). Култ четрдесет мученика, мучених у залеђеноме језеру, био је на православноме Истоку веома распрострањен. Цркве у Јерусалиму, на Сииају, у Цариграду, на Атосу најбоље су сведочанство за то. Један нараклис у Јерусалиму, посвећеп овим мученицима, налази се испод звонаро, слично Жичи, у којој је иста сцона илустрована пснод куле. Композиција је тако нодегаена, да Хрнстос заузиаа место на самој таваници, а с једпе и с друге стране нредетављено је по двадесет мученика, изнад чијих глава лебде венци мучеишптва. Сцена је необично живо представљеиа, нарочито она у Студеници, која много подсећа на иете сцене византиских скулптура од слонове кости. И сцена у Жичи пуна је драмских нојединости. За проучавање живописа нагаих манастирских цркава потребно је и много вигае времена и много вигае средстава пего гато смо ми имали на расиоложењу. Ваља имати на уму, да са проучавањем живописа мора да иде упоредо п проучавање архитектуро и скулптуре. Све се ово једно другим допуњује и не може се одвојити једно од другога. Надајмо се, да није далеко дан кад ће се од стране позвапих поклонити заслужна пажња спомоницима нагае нрогалости и тако створити могућности за темељно и свестрано проучавање њихово. Ог. Влад. Р. Петковић

Јп ехсе!б1б

ЈЈдијем у ноћи, док све друго спава, Чезнем и тонем у мислима својим, Тјешећи душу која очајава: — О, горе, Туго, хајдмо!... Да те појим ЈТепотом вјечном, кроз просторе дуге, Ходи да блудиш, сјетна, све без јава!... Док нежан мирис дими се из трава И мрак чезнутљив трепери, пун туге.

Високо тад се извит'изнад поља КО силни орб, на крилима дугим, Заборавив жестину својих боља Запловит мирно етером! — — А по том Кб звезда туге, међ' звездама другим, С висине сјати сјетом и добротом... Мостар. М. Димитријевић