Nova iskra

— 27 —

тету. То бејаше мушкарац, и оли му дадогае име Мидс. 2. Дете је у пеку руку иопово зближило родитеље, јер крај његове малеие колевке они су се иалазили свакад у заједничком надању, у заједннчкој радости и заједнпчком страховап.у; на дете су мислили п о њему разговарали подједнако |)адо и подједнако често, а уз то је једно другом било захвално за дете, за радости због њега и љубав према њему. Па ипак је међу њима зијала велика провала. Лине се бејаше сав предао своме газдинству и ошптинским пословима, али нигдс не иоказа ничим да уме предњачнти или нзводити реФорме; али се савесно предавао ономе што је ностојало, гледао је на све то као какав гледалац п пристајао смотрено на понравке које би предложио његов старп слуга пли оиштиискн кмет после тачног иремишљања, врло тачног премишљања. Њему никад није падало на памет да употреби знања која је стекао у раније доба; за то је имао и сувпше мало вере у оно гато је оп називао теоријом а сувигае великог погатовања према правилима која је искуство утврдило у низу дугих година и која други називају стварном практиком. Једном речи, на њему није било ничега што би казивало да није целога свога живота прожнвео овде и овако , изузев само једне ситнице. Он је, наиме, могао често по пола сахата седетн крај вратница иа огради или на камену што омеђава нмање па да у неком чудном, глупом узбуђењу гледа пепомично у бујиу зелену раж или у злаћано тешко овсено класје. То је оп добио од некуда с друге стране; то је подсећало па некадагањег Линеа, на младога Лпнеа. Бартолпна се није умела иаћи у овоме свету тако брзо, тако одједапнут, без лутања и да се то не опази. Не, с почетка је јадиковала у стиховима од стотииу песиика, онако у оиштим изразима онога времена, надугачко п нашпроко, на тисућу окова, веза п преирека у човечјем животу. Јадање је прелазило час у гласии бес који је своју пену од речи бацао до престола царскпх п тамнпца тнранских; час у тиху, жалостиву тугу која гледа како богата светлост леноте узмиче нред сленим п на робовање склоним родом људскпм који је утучеи и изнемогао са свакидагањег механичког занимања, па је иотом облик јадања опет био само као оно тиха тежња у тице за слободним летом или облака који тако лако броди у даљину. Али јој се јадање досади, н раздражљива пемоћ јадања изазва у њој сумњу и огорчење. Као год гато оно понекн правоверни уннштавају свога светитеља и ногама нзгазе, кад неће да покаже своју моћ, тако се и она сад подсмевала обожаваној поезији и питала се подругљиво: да ли не верује да ће се ускоро тица Феникс појавити тамо доле на алеји где су краставци или да ће се Аладинова пећина отворити иснод иода у млекарнику. У детињском цинизму забављала се тиме да представп себп свет као претерано

прозаичап, пазиваше месец незрелим сиром а руже потпуријем — а све то с осећањем да се свети, али у исто време и с у иола плашљивом у пола раздражеиом свегпћу да је то хулење на Бога. Покугаај за ослобођењем, који је био у овоме кораку, инје испао заруком. Она се предаде поново својнм сиовима, сиовпма из девојачког доба, алп је било сад разлпке у томе гато њих није обасјавала вигае иикаква пада. Па онда, она је бпла паучила да су то само снови, далеке, варљиве ваздуише појаве које никаква чежња на свету пије могла свући иа њенц земљу; и кад им се она сада предавала, то је чинила с неким песнокојством и уз иркос неком кажњивом гласу у њеној души, који јој говораше да је она као оно пијаница који зна да је његова страст убитачна, да свако ново пијаиство садржи у себи снагу која се узима од његове слабости па даје његовој страсти. Али је глас говорио узалуд, јер трезвен живот без слаткога порока спова ннје био никакав живот — та живот има само ону вредност коју му дају сиови. Тако су различни били отац и мати малога Нилса Линеа, те две иријатељске силе које су, и не знајући то, биле бој за његову млађану дугау од опог тренутка кад се и једна искра интелигенције показала, од које су они могли иоћи. II што је дете бивало старије то је и бој био љући, јер је п избор оружја био у толико богатији. Особина синовљева, помоћу којејемати гледала да утиче на њ, бејагае његова Фантазија, а он је имао у изобиљу Фаптазије. Али, јога док је бпо сасвим мали, показало се већ да је за њега постојала огромиа разлика између света бајака, којн се на реч мајчииу развијао, и ствариога света, јер се дешавало више пута, кад би му мајка иричала бајке и описивала у каквој је грдној пеприлици био јунак, да је Нилс, који аисолутпо не могагае наћи излаза из свеколике ове беде иити сагледати како би се могло доскочити овоме злу, које се у непробојном кругу све вигае и вИгае гомилало око њега и његовог јунака — да, дешавало се по неки пут да је Нилс одједаниут прислонио свој образ уз мајчин на би са сузама у очима и дрхтавим гласом прошапутао: »Али то зацело није било у истини?« Па кад би за тим добио утегаан одговор, који је очекивао, он би уздахнуо, као да му се скинуо терет с дугае, па би са задовољством и безбрижно саслушао иричу до краја. Али мајци баш ово бегство исиод заставе није било по вољи. Кад је он постао и сувише велики за бајке а она се заморила измигаљајући пепрекидио нове, оиа му је иричала, с малим домецима, о свима оним јунацима из рата и мирнога доба, чији је живот био ногодан да покаже колико моћи пма у дуган човечјој кад она жели само једно: оно што је велико и пе да да се кратковидом сумњом садашњости заплаши или да је нривуче њен млнтави иерадан мир. У оваком тону ређале су се све приче; па како у светској историји није било