Nova iskra

— 26 —

јаоном побу под облаке, где вазДух проламају звуци звона и мандолина н брујаље оргуља, а пшроким улицама иду поворке света у злату и свечаним бојама; где се блистају мермерне палата а шарени штитови с грбовима поносних властелинских иородица, све два и два, уздижу изнад главних вратница, док се горе на извијеним, каменим балконима лепршају ваздушасте копрене и витлају тамо амо сјајне лепезе. То је био један који је пропутовао оие крајеве кроз које су пролазиле победоносне војске; где су огромне битке дале именима села и поља бесмртна сјаја; где ое дим од циганских черга уздиже и протеже изнад шумскога дрвећа, а црвенкасте развалине осмејкују с висова, засађених виновом лозом, иа долину, у којој клоиара воденички точак а стада се, уз звеку звонцади, дома враћају преко високих засвођених мостова. Он је причао о свима тим стварима али пе као песник, већ много стварније, па онда тако просто, бапт као нгго се овде код куће говорнло о градовима епископским и из оног краја. Он јо причао и о сликарима и песиицима, и узносио до неба имена за која она није била никад ни чула. Он јој је показивао њихове слике, и доле у врту на вису, одакле се могло гледати у сјајне чаласе фјордова и у тамио таласасто земљиште пустаре, он јој је читао њихове пеоме; — љубав га је чинила ноетичним, околина је добила легготу, облаци су постали као они облаци што кроз несме пролећу, а дрвеће у врту изгледало је као хладњаци на којима лишће, у баладама, тако тужно ромори. Бартолина је била срећна, јер је њена љубав чинила да су ое дан и ноћ омењивали у пизу поетских ситуација. Отуда је била поезија кад би му она путем пошла у пресрет, поезија бејаше сусрет, ноезија и растанак; поезија је била и кад би, на вечерњем сјају сунчевом, стајала горе на брежуљку па му руком казивала последње збогом а по том се, н тужна и радосна срца, новлачила у своју усамљену одају да може на миру мислити на њега. И кад би се у вече, у својој молитви молила Богу за њ, п то бејаше поезија! Сад није имала вргше ону неодређену чежњу; новп жпвот, са својим променљивим расположењима, њу је задовољавао, и њеие мисли и погледи бејаху поотали јаснији гиме што је сад имала човека на кога се безобзирце могла обратити а без страха да ће је наопако разумети. На се бејаше променила и у другом једном погледу: срећа је бејаше учинила љубазнијом епрам родитеља и браће и сестара, и она нађе да су они управо разборитији и да имају више ооећања но што је она мислила. Затим су се венчали. Прва година личила је ја,ко на доба веридбе; али кад је заједнички живот потрајао дуже, Лине не могаше више затајати од себе да га већ мори то што мора своју љубав непрекидно изнова да потврђује — што, заогрнут перјем поезије, мора да држи спремна крила за летење кроз сва небеса расположења п све дубине мисли; он је

чезнуо за тим да мирно и спокојно седи на својој гранп и да своју уморну главу, радп одмора, завуче у мекано иерје под крилом. Он није замишљао љубав као пламен који вечито букти и који, својим силним лепршавим сјајем, расветљава све мирне наборе душе човечје и чини да у машти све изгледа веће и више страно но што је у истини: за њега је љубав била као жар којн спокојно тпња, који нопод свога меког слоја пепела даје подједнаку топлоту, и својом тамном, угуљеном светлошћу благо скрива оно птто је подаље и чини да изгледа да је оно што је близу двоструко близу и двоструко интимно. Он бејаше заморен, изнурен; није могао поднети сву ту поезију, чезнуо је за чврстим земљииггем свакидашњег жнвота као риба која се гуши на топлом ваздуху и чезне жудно за бистром, свежом влагом у таласима. Ово је морало престати, само од себе престати; Бартолина није била више неискусна у погледу па живот и књиге, она је у томе била код куће као и он. Он јој бејаше дао све што је примио, па зар сад дајој непрекндно даје п дал>е још? То је било немогућно, он пије пмао ншпта више; његова једина утеха бејаше што се Бартолнна осећала мајком. Бартолина бејаше већ одавно с тугом опазпла да Лиие, мало ио мало, другим очима гледаше у њу, да не стоји више на висиии на којој човеку свеет мркне и па коју га она бејаше попела за време веридбених дана. Она ие бејаше још посумњала да он ппје то што је она називала поетском природом, али је ипак осећала страх, јер проза бејаше отпочела да показује овда онда и копиту. У толико је више и марљивије јурила она за поезијом и покушавала да успостави старе односе, нретрпавајући га још већим богатством расположења, још већим одушевљењем; али она нађе тако мало одзива да је чпсто сама себп изгледала поготову сентимептална и аФектирана. Неко време јогп покугпавала је да повуче са собом Линеа који се оиирао; није хтела веровати у оно што је наслућивала. Али кад напослетку њени безуснешни напори почепте будити у њој сумњу у то да ли у њеном духу и у њеном срцу одиста има толиког богатства, колико јс она замишљала — она га одједаппут отури, постаде хладна, тиха и затворена, те је тражила осаму да у тишини оплакује своје разорене илузије. Јер она је сад увиђала да је горко преварена, да се Лине у души није управо иимало разликовао од њене пређашње околине, и да је оно, што је њу преварило, била само сасвим обична ствар: његова љубав њега је била за једно кратко време окружила тренутним сјајем духа и узвишености, а што се тако често дешава код незнатнијих ирирода. Ова промена у њеном односу поплаши и ожалости Линеа, и он се труђаше да то опет поправи несрећним покушајима да изнова полети старим, сањалачким лбтом; али је то учинило само да Бартолина увиди још јасније колико је огромна била њена заблуда. У таквом су положају били муж и жена, кад је Бартолииа дала живот своме првом де-