Nova iskra

— 29 —

лаз између стаја, кроз који је било тешко проћи, Баб-ел-Мандеп или капија смрти; на вратима изнад стаје за стоку било је написано кредом да је то Енглеска а на вратима од житнице: Француска. Врата од врта била су Рио Жанеиро, а ковачница Бразилија. — За тим је била једна игра: Холгер Данске. То је се могло играти у великом чичку иза житнице, али горе на њиви водеиичаревој било је неколико рупчага у земљи, и ту је становао иринц Бурманд и његови дивљи Сарацени с угасито црвеним турбанима и жутим перјаницама: огромни чичкови и дивизма; ту је тек била права Мавританија. Јер ова безгранична бујност, ове неизмерне гомиле сочнога живота подстицаху нагон за уништавањем, опијаху чула до тежње за рушењем, дрвени мачеви блистаху се као да су од челика, зелени сок од биљака бојадисаше оштрице као крв црвено а одсечене стабљике бејаху изгажене ногама као турска тела под коњским копитама, те је изгледало чисто као да се чује како се ломе и иуцају кости које су у месу смрвљене. Играли су се и доле у Фјорду. Љуске од шкољака пуштали су као лађе, и кад би ове биле задржане од морске траве или би се зауставиле на спруду, онда је то значило долазак Колумбов у море Саргасово или открићс Америке. Ту су подизана пристаништа н огромни насипи, Нил је био ископан у чврсто песковитом земљишту крај обале, а једном су озидали и замак Гуре од шљунка: једна мала мртва риба, у једној шкољкиној љусци, била је мртва Това, а они сами били су краљ Валдемар који седи крај њена мртва тела и јадикује. Али томе бејаше сад крај. Нилс је био сад велики деран; било му је дванаест година и бејаше зашао у тринаесту, и сад није имао више потребе да сече боцу и чичак па да задовољи своју ритерску Фантазију, нити да своје снове о проналасцима геограФСким затвара и одашиље у љускама шкољкиним. Сад М У је била довољна каква књига и крајичак од соФе, а кад га они не би задовољили, кад га књига не би хтела однети на драгу му обалу, он би потражио ФритјоФа па би му испричао причу коју књига није хтела. Узев се под руку.

ишли су тако путем: један је нричао а обојица су слушали; али кад су хтели онако потпуио да се топе од милине, да Фантазији даду праву светлост, онда би се сакрили у тами мирисне сенаре. Није прошло много па се ове приче, које су се управо баш онда сврнтавале кад се на њих човек био већ потпуно свикао, нретворише у једну једину дугачку причу, која никако више није ни имала краја, већ се иастављала с генерације на генерацију; јер кад би јунак и сувише остарео или кад би га, неком иесмотреношћу, убили, онда су му онн давали сина, који је наслеђивао од оца све па врх тога био јопт снабдевени таким новим особинама на које се у оном тренутку нарочита вредност полагала. Све пгто је било учинило упечатак на Нилса, што је он видео, што је појмио и што није појмио, чему се дивио као и оио о чему је знао да му се човек мора дивити — све је то улазило у причу. Као што се текућа вода обоји од слике која се нримакне њеној сјајној површини и, као што то бива, реФлектује слику у непомућеној јасности или је нагрди и развуче, или је реФлектује у таласастим, несигурним дрхтавим контурама или је прелије потпуно у своје боје н линије — тако је и прича дечакова обухватала осећања и мисли, како његове рођене тако и туђе, обухватала људе и догађаје, живот и књиге, онолико у колико се то могло обухватити. То бејаше као неки живот који се одиграва поред правога живота, као неко угодно, тајно прибежиште у коме је човек могао снивати тако слатко о најсмелијим пловидбама. То бејаше као неки вилински врт који се, на најнезнатнији миг, отвара и ггушта човека у све своје красоте, док је за све друге затворен. Озго је врт био затворен налмама које су шанутале; доле, између цвећа од сунца, међу лишћем од звезда, између стабљика од корала вијугало се тисућу путева на све стране п у свима временима; пође ли човек једним, доћи ће овамо, пође ли другим, отићи ће тамо: ка Аладину и Робинсону Крусоу, Ваулундеру и Хенрику Магнарду, Нилсу Климу и Монгу Парку, Петру Симпелу и Одисеју —- и оида је требало да само човек зажели, па /је опет био дома. (НАСТАВИЋЕ «Е)

Диетићи (ПЕСДОЕ У ррози. ПРИЧИЦЕ, И|МПРЕСИЈЕ)

т*®

к

У часовима душевне клонулости гледа ме строго и прекорно — и немо стоји иреда мном. [ад дођу часови туге и сумње, кад губим Тада, кад ми борба изгледа бесмиолеиа и веру у све на свету, и кад ми живот сам постане кад сам готов да сс несвесно подам првој бујици празан: тада ми, о мртви оче мој, слика твоја која иаиђе, када ме свега обузме једна жеља: излази живо пред очи, увек озбиљна н суморна, да необуздано прожшшм неколико тренутака са-