Nova iskra

— 30 —

дашњости — па ма шта после било — тада, оче, ја гледам иред собом лице човека, који је у младости сва задовољства уживао, да би доцније, у толико јаче, све боље осећао. То лице стоји иреда миом и подсећа ме на један брзо прошли живот којп су мучнле патње и неправде на свету — зато што се противу њих борио; мучиле су га и туђе и његове патње, неправде и према другом и према њему, — па онет он се противу свега борио. О, оче, како си ти волео и заштићавао бедне, сироте људе! Али ти је моћи не достајало да победиш, ти си био уморан, и живот те је савладао. Подлегао си брзо у борбн, умро си; али иестао ниси. Твоја крв тече у мени: твоје ме тежње носе. Тек са мојом смрћу нестаћемо обојица. Јер ја сам само продужење твога живота. ...Гледам ти уморне очи и безизразно лице, а у ушима ми звоне твоје последње речи које ме увек прену, дижу и не даду ми да паднем: »Чувај се у младости, да не живиш као ја. У колико тада будеш познао мање задовољстава, у толико ћеш бити неосетљивији наспрам болова у животу. Обуздавај се, владај собом, али не буди ни Филистар, ни аскет. То је тешко, али у томе и јесте борба. У младости се бори са собом, доцније са спољашњим неприликама. Тек бори се. Борба ојачава, и у колико раније почне, у толико је после победа сигурнија. Ни за тренутак немој помиелити да те у животу очекује што друго, сем борбе. Све и свуда је борба. Избегавај, чувај се, бој се највише једнога: плаши се духовне клонулости. Стиди се самога себе када ти вол>а клоне, сети се тада и мене, на брзо савладај слабост своју и смело опет уђи у живот! <( Тај једини савет, који сам од оца добио, бруји ми у ушима, а слика очева немо стоји и прекорно ме гледа. 0 како је свемоћна ова визија нада мном! Како ме брзо преображава! А јавља ми се само у часовима душевне клонулости. Оче! ја разумем твоје речи и борим се противу слабости, које сам од тебе наследио. Ти живиш невидљивим животом уза ме, и кад ме све остави —• твоја се слика јавља да ми помогне. Где су и љубав и нријатељство слаби да помогну, умрли отац је свемоћан.... Г. Б.

Место блаженства Свваког сам летњег дана, пред залазак сунчев, одлазио тамо.... Уморан од дугог пешачења, оедим у хладу дивље крушке, на ивици брежуљка, и одмарам се. Около мене, по брежуљку, просула се пшенична и кукурузна поља, а доле под брежуљком тече тихо бистар иоточић. Над поток се наднеле врбе, а иза њега се пружа на далеко широка равница, прекривена високим тополама. Сунце на заласку баца своје мекане зраке на брежуљак и обасјава га јасно и топло. Али његови зраци не могу да допру и до долине, кроз коју поточић тече. Тамо је полутама и захлађе. ...Са оближњег друма допире до мене коњски топот и зврка кола; мало после чујем блејање оваца и лавеж паса: то настири враћају стада са паше. Доле опет чује се како, под лаким дахом поветарца, овда онда Јишће зашушти. По која жаба или змија шушне поред обале и пљусне у воду. А из даљине стално се чује пригушени шум, као хучање какве удаљене велике реке: то је хучање двају Тимока који се тамо негде у равници састају. Ја слушам те измешане звуке и они се сви постепено слију у један чаробни шум који ме мало по мало обузима — све док се у њему не изгубим. Тада не мислим ни о чему; моја се мисао претопила у осећања, а сва су се осећања слила у једно необично, силно, чудно осећање које као да не нотиче од нас, него се налази негде ван нас, на смо се ми пренели у њега, изгубили се у њему. Оно што је било око мене полако нестаје; ја га већ више не опажам, јер сам се унео у његов чаробни живот. Доиста ово местанце живи својим нарочитим животом, са којим сам се и ја саживео. Сваке се вечери иреносим у живот овога месташца — и срећан сам, бескрајно сам срећан. Никада у своме животу нисам осетио веће среће. У тим часовима поверујем да овај кутак има своју душу, и да је у његовој души блаженство. Моја је душа слична души овог места: кад сам ту, и ја осећам срећу и блаженство. Занесен овим осећањем среће и блаженства, седим ту догод ме вечерња хладноћа не тргне из заноса и не подсети да похитам натраг у варош. р, в.

Богородица с Исусом и Сз. Јованом (сликао Оанд|>о Ботичели). — Алесандро Филипепи. у оликаротву иознат једино иод именом Оандро Ботичели, рођен је у Фиренци 1447. а умро 15:10. године. Нрво јо био ученик у алатарској радп.и неког Ботичелија, ио којему је и имо добио и задржао, али се, иооле врло кратког времеНа, сасвим

нредаде сликарству. Први му учитељ беше Фра <1>илиио Лиии. Ту се научио љубави ирема [>]>ироднооти, коју јо здружио са Фантаотичним схватањем. Ботичели беше ирзи који јо антички мит и алегорију увоо у модорну умотност. Најчувеиији су му радови: Венус у шкољкп иод кишом ружа (Фиренца), Пролеће (Фиренца), Богоро-