Nova iskra

дица јјчитав низ у хмногобројним галеријама), Иоуоово рођење (Фиренца и Петроград), Пиета (Минхен), Фреоке у Оикстинској Капели (Рим), челико])ези за Дантеов »Пакао« (Верлин). Пољубац, Мислилац, Вечно пролеће (вајао 0. Роден). Огист Роден Француски је уметник који је и највише хваљен и највише куђен. Једнима је највише савргаенство у пластици, другима пука заблуда и опоенарство ; једнима је Микеланџело, другима обичан каменорезац. Али му нико не одрече снагу и моћ. Оскар Уајлд пише: »Његови критичари свађају се о њему, значи да је уметник у хармони.ји са самим собом". Сад има читава литература о Родену, подељена у два зава^ена табора. — Роден је Парижанин. Док се дру-

Огист Роден

ги уметници са 1)адош}.у оећају своје младости, — Родеп своју м].)зи необично. До тридесете своје године у најљућем зноју лица свог зарађивао је једва насушни хлеб.

Дању је зарађивао својим учитељима, а ноћу оеби. За дванаест година сталног ироучавања и израђивања људског тела, дошао је до савршенства какво се до њега не забележи. Дотле неопажане лепоте излазиле су испод његова длета и остајале у камену да им се диви све што има смисла о Лепом. —• Слике У епеву „Бал у Елемиру" (сликао пок. Стеван Сремац). И ако за ужи круг пријатеља и познаника нок. Сремца не беше тајна да је он 11 аматер у сликарству, шири кругови, миолимо, то ни данас не знају. Карикакатурна представљања његових омиљених и у причању му верно сачуваних типова, беху гако рећи свакодневна забава његова. Између гаколеких чаоова, у канцеларији, врло је радо на комадићима хартије цртао, у неколико потеза, комичне типове из Бачке и Баната или, са истом љубављу, из свога драгог Ниша. »Боктери«, пандури, тестераши, аге и бегови из Ниша, »старовремски« људи, дугачки и мргаави практиканти, пензионари са шубарама — излазили су један за другим из Сремчева пера, лако 'цртани, са нарочито ис.такнутим карактеристичним детаљима. —■ Све то јасно утврђују и ове слике из »Бала у Елемиру«, од којих је 5. и 7. радио Стева Никшић-Лала, наставник цргања у Нишкој гимназији. Верујући да овим сликама, као и самим спевом, не ирикааујемо најјачу Сремчеву страну, ми их објављујемо као још .један прилог за што боље познавање пок. Сремца. —

Милан М. Трифуновић: Из равне Посавине. Приповјетке (Књига I.) У Митровицу, 1906. На 8°. — На финој хартији и са укусним корицама појавила се, последњих дана, ова збирка од шест приповедака (»Чиновник«, »Раде«, »ЧичаСтојан«, »Нановначин«, »Кавгаџија® и »Млади Станковићи«), Иоследње две штампане су већ, ито: »Кавгаџија« у Брапкову Колу а »Млади Станковићи® у Сриској Ријечи. Приповетке одају писца који је умео да запази извесне занимљивости из свога краја и да их са, доста тоилине исприча; али само то и ништа више. Јер он других особина, које су једном приповедачу потребне, готово никако и нема. Али би их зато опет, са мало више рада, могао задобити, пошто су то, на његову срећу, особине које се отичу. Богом дане пак особине, инвенцију и топлину у причању, писац има. Због тога једино и регаили смо се да кажемо коју реч о писцу и његовој књизи. Прва рђава страна ових приповедака је приличан недостатак писмености (изузетак чини приповетка »Кавгаџија«, која је гатампана у Бранкову Колу и у којој се јако осећа рука уредникова.) Затим у њима је маса баналних израза и новинарских Фраза. И најзад видимо слабу студију и готово никакву психолошку анализу. Примера за доказ свега овог има скоро ?та свакој страни. Ми, не бирајући нх парочито, наводимо оамо ова три: »Пепознатом би се чешће учинио врло одвратан, а помиолио би да се нод опим тијелом крије енергична зликовачка душа, али наиротив — он је био врло лакоман

и сујетан. (< ■— »Ко је могао имати кључ као и он да му катанац отвори, униђе у ардију, тамо је била прорезана, с' леђа дућанских рупа, да се комотно могао човјек кроз њу ировући. к — »Крупне црне очи казују ти љутњу, илеменитост и иакост. № Итд. Мало вигае студије има у приповетци »Млади Стаиковићи. С( То је и иначе једна од најбољих ствари из ове мале збирке. Ту се са прилично успеха, слика симпатичан и јак, нешто сенгименталан. карактер једнога младог човека, који је ваопитан у староме патријархалном духу и тежи, у свакој прилици, да на висини одржи глас и име старе породице. На супрот њему је брат слабе воље и раскалашан, који упропашћује очеву заоставштину и пропада морално. Свакако писац је и сувигае иохитао са издавањем својих приповедака. Много се штошта имало у њима исправљати, дотеривати и разрађивати. И писац ие би требало да се јавља са издавањем своје »II Књиге«, све док не приреди иоправљено и иисменије издање ове прве збирке. Иначе његове приповетке остају апсолутно без вредности. Гргур Ил. Берић

* Српока Академија Наука наградила је, из Фонда НићиФора Дучића, дело итумана Дионисија Миковмћа »Сриоко иравославно Боко-Которско Владичанство«. * 0 свето-Савској ирослави у Универзитету награђени су: из философског Факулгета — Ј. Бресјаичева ирвом, а Д. Јевтић и М. Станојевић другом наградом;