Nova iskra

— 289 —

На спроводу — слика Драг. Т2>. ТуФегџић

етар је подухивао на махове и својом мартовском силином надјачавао топлоту сунчаних зракова, који се разливаху по чапурју неравна пута, одвајајући се од косо управл^еног прамења. Ја сам немарно корачао, купећи кроз џепове крајеве свога горњег капута. Ишао сам за гомилом у двоје поређаних ђака на спровод једној девојци... Нисам мислио ни о чему нарочито. Смрт младости, коју ћу мало касније опевати — ни мало ме није дирала, и ја сам тамо ишао потпуно равнодушно, као кад идем у пол>е ради шетње, али не за то да уживам у лепоти природе, већ ради тога што знам да је здраво проходати се... Људи су седели у гомилицама испред својих авлијских врата; жене су вириле преко тараба, деца се играла, а ја по навици климао и десно и лево главом у знак ноздрава, а не говорећи ништа. На капији авлијској оне куће у којој лежи мртвац дочекаше ме двојица младића. Један од њих беше протегљаст, сув, опаљена лица; осим чакшира имађаше на себи пршњак-кожух. Други беше такође висок, нешто пупији, опаљен од ветра, па ипак некако смешан: Загледах га мало боље: усне му се црвене као паприка; јагодице и један део чела такође, а кроз длаке од браде низ уши — просијаваше нека сјајна белина. Био се и наруменео и набелео Хтедох му се насмејати; али и он изгледаше погружен, гологлав, као и онај ирви, те закључих да је и он рођак умрлој девојци. Ја се, дакле, поздравих с обојицом и ћутећи корачао сам дну авлије, тамо где је ватра и где су се људи били окупили. За мојим леђима чу се кукњава, која прекиде дотадању тишину... Људи поустајаше кад им приђох, и сви колико их је год било крај ватре и око крста, поклопнице и сандука — приступише ми да се РУКУЈУОтпоче се разговор. Један старац се распитивао о болесном попу нашег села, а други један дебељко тражио је објашњења: зашто се сад у ово доба позива резерва од кућа. Трећи један, који је припаљивао своју црну лулу једним зажареним ивером, причаше преко чибука о свом службовању у војсци. Тај предмет разговора учини се свима згодан, и сваки из те гомиле отпоче причати своје веселе тренутке или несташности из тог живота. Једноме паде на памет да се распита: да ли сам и ја био војник? па кад је дознао, он про-

дужи иитати: где сам служио, кад и колико, као и да ли сам одмах извађен за »вица« ? — Иј брате! упаде му у реч један од млађих људи, који је својом отменом спољашношћу и белином лица личио каквом сеоском писару. Зар ти разговараш за ђаконе, 'двокате и учевњаке људе! Ја мислим да је господин већ и под-

наредник

Ја им објасних најновију уредбу о војсци, као и свој положај, чиме сам им отео свима из уста по једно кратко : — А ја! Видиш! Тек после тога ириђе ми с леђа један, са сваке стране неуређен и прљав сељак, четрдесетих година, гурну ме у раме мало и тихо рече: — Шта радиш, господине. То је био отац умрле девојке. Он није показивао много туге. Био је ћутљив и без суза. У тај пар уђоше у авлију једне лепе таљиге с поноситим доратом у њима: то је био попа из оближњег села, који замењује болесног сапароха. Сељаци се обредише на брзу руку још по једаред полићем, па поустајаше да се поздраве и с поиом, који сиђе на сред авлије. Кукњава у соби појача се, али убрзо умукну како поп нареди да се изнесе мртвац. Момци и девојке изнеше оплављен, груб сандук, држећи чврсто за носила, направљена од прикована дебела беза. У сандуку је била девојка. Не би она, да је жива, занела никога лепотом својом, исто као што ни њену смрт нико није срдачно оплакивао. Па ипак њеном лицу нешто је придавало један особит израз. То су биле трепавице. Од прозрачне, глатке и нешто жутљајиве коже, бледих усана и ушиљена носа, црнина дугих трепавица чудно је одсјајивала; и помисао да оне, можда, крију крупно и лепо око, скромно и поштено — изазивала би жаљење. Крај свега тога — ја сам био потпуно тупих осећаја, и не имађах ама ни једног јединог уздаха за тим бившим животом!... Онај набељени и нарумењени младић принесе нам — мени и попу — запаљене свеће, кадионицу и стакленце с вином. Свет се прибра око сандука и иза нас; све се утиша, сем неколико жена у вајатићу, које се препираху око пешкира: — Овај попу, јадна друго; ред је! упућује једна. — Ја шта ћу, сад ће добити! Зар му је мало дукат?... Нека га нек стоји, биће ваљда још ко год жив! — А шта ћеш момцима и девојкама што ће је носити?