Nova iskra

Нс^уђ и л е Л и и е

роман Ј. П. Јакобзена (НАСТАВАК)

* * * Ш едне недеље после подне, крајем августа, > пређе Нилс чамцем преко фјорда. Он 1 < затече Фенимору саму код куће. Кад је дошао, она је лежала у крајњој соби на софи па је при сваком даху путптала оно кратко правилно стењање које изгледа да олакшава наше болове кад сио болесни. Има страшну главобољу, рече она, а нема никога код куће да јој помогне; служавка је добила допуштење да може отићи својима у Хадсупд, а одмах пошто је она отишла дошао је неко и одвео Ерика; она не може никако да разуме куд ли су могли отићи по овој киши. Има већ неколико часова како лежи ту и како је покушавала да заспи, али због болова нема ни помена о томе. Она није ово имала још никада и дошло јој је тако изненада, — у подне јој још није било ништа, — најпре на слепе очи па онда дубље и дубље упутра, баш као да је ту иза очију. Да не буде само опасно! Она није навикла на то да буде болесна, па се због тога сасвим поплашила и сва је несрећна. Нилс ју је тешио колико је умео. Рече да треба ла лежи мирно, да затвори очи и да не говори; донесе један дебео шал, у који уви њене ноге, извади сирће из ормана и начини хладне облоге које јој метну на чело. Затим седе крај прозора, не говорећи ништа, па гледаше како киша пада. Од времена на време пришао би на прстима до ње и променио облоге без и једне речи; климнуо би јој само главом кад би између његових руку погледала захвално у њега на више. По неки пут је хтела да говори, али би он завртео главом и закратио сваку реч изразом који је налагао мир. На би онда опет отишао на своје место. Најпосле, она заспа. Прође један сахат, и још један, а она је спавала још једнако. Четврт по четврт пролазила је једна за другом, док се сетна дневна светлост лагано губила, те. сенке ио соби стадоше постепеио расти и подизати се са намештаја и зидова. А напољу је падала киша непрекидно и стално те је својим брујањем и падањем угушивала сваки други глас. Она је спавала још. Мирис од сирћета и ваиилски мирис од сунцокрета на прозору стопише се у једно кисело винско испарење те испунише ваздух који, загрејан овим иснарењима, остављаше све дебљи слој измаглице на тамним окнима прозорским у колико је вечерња свежина све већа бивала. Нилс је био далеко одмакао у својим сновима и успоменама, и ако је за све време једним делом г т Г'N

своје свести стражарио крај успаване жене и бдио над њеним сном. Мало по мало, и док је мрак бивао све већи и већи, па се Фантазија његова бејаше заморила да непрекидно потхрањује снове који су се час јављали а час их нестајало, онако исто као што се и земља умори да вечито исто семе прима у себе. Снови су бивали све блеђи, без икаква плода, без бујних појединости, и изгубише своје дуге, чудно увијене лозе. И разум остави све оно што је далеко, па се врати дома. — Како је било мирно! Као да су обоје били на неком острву ћутања које се подиже из једноликог силног брујања кишнога! И њихове су душе биле мирне, тако тихе и мирне, а будућност као да је дремала у колевци мира. 0 да хоће да се никад не пробуде и да све остане овако као што је сад, никакве друге среће до ове која у миру лежи, али зато ни беде никакве, никаква неспокојства које бесни! Ох, кад би се могао нешго затворити, склонити овај живот, као што се пупољак затвара сам у себе, па да онда и не дође никако пролеће! Фенимора викну. Она је била будна већ од неколико тренутака, срећна и пресрећна што се опростила болова да се није ни сетила да говори. Сад је хтела да устане и упали свећу, али Нилс продужи и дал>е изигравати лекара и примора је да не устаје. Неће јој то добро чинити ако би још сад устала; он има жижица па ће већ наћи лампу. Кад ју је упалио, он је метну на полицу с цвећем у куту, тако да је округлу, белу и сјајну К У ГЛ У У пола заклонило фино , дремлшво лишће једног багрена; и сад се у соби управо толико само светлило да су могли распознати црте лица једно другоме. Он седе испред ње па су се разговарали о киши и како је добро што је Ерик понео свој огртач против кише, и како ће сирота Трина сва искиснути. Затим разговор застаде. Фениморине мисли биле су још по мало сањиве, и због умора, који је још осећала у удовима, њој је било тако пријатно да лежи овако мирно и да само у пола мисли а да не говори; а ни Нилс није био расположен за разговор, још је био под утицајем дугога ћутања после подне. — Је ли ти у вољи ова кућа? — запитаће најзад Фенимора. 0 па наравно да му је у вољи. — Одиста? А сећаш ли се намештаја код куће ? — У Фјордбиу? — Још сасвим јасно. — Како га ја волим и како често чезнем за њим! Овај намештај овде и није наш, узет