Nova iskra

— 282 —

Можда сам се варао, ал' чим сам оео учинило ми се као да женској не беше пријатно моје присуство, и одиста, после врло кратког времена, наже се детету и рече му: — Хајде, Луји, хоћемо ли, већ је време. — Још малко, тетице, молим вас, одговори јој мали, изненађен њеним позивом. — Пардон, госпођо, да вас случајно не узнемирујем? запитах је ја тада. — Ни најмање, господине, зашто ћете нас узнемиривати, одговори ми она, осврнувши се према мени и погледавши ме право у очи. Било је лепо женско лице. Ако је имала највише осамнајест до двадесет година. Глас јој је био мек и пријатан, п после само тих њених неколико речи и тог њеног првог погледа, обузе ме жеља да се ближе познам с њом. А то није била првина. Мени је и дотле скоро свако лепо лице и лепа женска прилика евоцирала много пријатних мисли, само, кад кажем: свако леио лице, то значи леио по моме схватању, јер ја сам гледао и иознавао стотине лепо изрезаних глава и Фигура женских, које мени нису биле ни мало лепе. — Па ииак, рекох јој, и ако велите да вас нисам узнемирио, ви бисте се, без сумње, дигли и отишли, само да сте били сами, и да вас тај мали није тако слатко Замолио да још мало останете. Њој се приметно сведоше веђе; видело се: био сам јој досадан. Повуче два три пута врхом свога сунцобрана једну исту кружну липију по песку и не осврћући се к мени, скоро љутитим ми гласом рече: — Можда бих се и дигла. — И отишли бисте нерасположени према човеку, не знајући да бисте се тим и невољно огрешили према њему. — Господине! рече ми она строгим, упутним гласом, и опет ме погледа право у очи. — Ви, наравно, то не знате, али ово је моја клупа. Њој опет мали облачак непријатних мисли осенчи чело и очи, ал' ииак не рече ништа. Морала је помислити да сам некакав неучтив човек. — Ја скоро свакодневио долазим овде, продужих ја, па и данас сам с-ео не зато што је на истој клупи седела млада женска, но само зато што то, има већ два три месеца, обично чиним. И ако је она и даље ћутала и тиме ми давала на знање да јој баш није ни мало стало до тога да се познаје са мном, нарочито после тврђења о клупи, ја сам хтео иошто пото да ступим у разговор с њом. — Ја овде долазим тако често због овог споменика, рекох јој, и дигох руку према споменику. Видите, споменик овај тако много говори мојој младости и мојем, само још ђачком појимању о животу. Ја у њему гледам не само један заоебан свет воље, интелигенције и енергије који је оличавао уметник Делакроа, но у њему, као у неком нарочитом минијатурном из"дању, гледам

сав живот људски на земљи. Младост и године што се за њом нижу, снови и чежње, непроспаване ноћи, рад, труд, амбиција, жел>а за остваривањем високих консепција, — и после свега тога, после смрти ко.ја дође да покоси све то, награда, признање и слава. Ето видите, те мисли никако ми не избијају из главе неколиких иоследњих дана. Кад се сунце склони заходу свом и падне вече, ја оставим свој свакидањи, досадни школски посао, и дођем овде да се разгалим и освежим. Истина, мисли што у мени буди овај споменик, овај тучни одјек једнога нестнлог живота, нису баш тако веселе, али она сета што из њих избија, необично хармонише с мојем младошћу. И преда мном стоји живот дужи или краћи, то ће сам Бог знати, тек живот који ће се свршити смрћу, па се овако усамл>ен често иута питам: за шта си ти рођен, и чиме ћеш ти, каквим ћеш ти радом и мислима свој живот испунити? После тих неколико речи осетио сам како ми иридође нека лакоћа, некакво расположење да тако, у томе смислу, говорим јогп дуго и дуго. Подузе ме она пријатност, коју многи младићи у сличним моментима осећају, а нарочито кад она после тога проговори. Видео сам да сам је ипак морао ма и најмање заинтересовати. — Ви сте студент, је л' те? Запита ме. — Јесам, госпођо, одговорих јој. — И то странац ? — Јесте. — А одакле сте ? Ја јој рекох. Она поћута мало па ће онда рећи: —Мислите ли ви да су те ваше реФлексије каква ретка појава? — Иикако, госпођо. Ја напротив држим да сваки иоле осетљив младић мора да размишља о животу што га чека, исто овако као и ја, и да се, ако у томе погледу има какве разлике међ' њима, та разлика своди једиио на то: што се неки од њих тим мислима баве дуже, а неки краће. 0, ја врло добро знам, госпођо.... — Реците: госпођице, упаде ми она у реч. — Пардон, продужих, ја врло добро знам, госпођице, да је данас много, много већи, но што је икада био, проценат оних који решавају проблем живота; којима су тајне живота као права морија легле на прса, гга им ни једнога дана мира не дају. И баш зато што сам и ја дете свога доба, и што је то у неколико нормална и логична последица времена у којем живимо, и мени, видите, оно што ме у будућности чека, већ данас не да мира. А што је најинтересантније: не узбуђујем се ја, нити се икакав младић узбуђује на помисао о својој будућој физичкој егзистенцији, но се једино узбуђујемо на помисао о својој моралној егзистенцији, о свом имену. Неоспорпо је, да сви ми младићи, размишљајући о будућности и слави, чекамо, тражимо од живота много више но што нам треба. Мало се ко од нас задовољава данас и златном средином. Не, сви ми хоћемо горе, сви ми хоћемо на врхове, и то је управо оно што нам не да мира,