Nova iskra

— <287 —

У-рош Предић Усееовање

је шетао туда, предаде му сав свој прибор и, обрнувши се мени, рече ми: — Хајдемо. И тако пођосмо ка излазу: она иапред а ја за њом. »Шта сад ово треба да значи ?« питао сам се изненађен тим тако наглим обртом. Моја мала авантура поче ми се обележавати у најромантичнијим тоновима. Кад смо изишли из зграде, она удари лево у иарк. Прође поред оног басена по којем су обично пливале неке велике патке, црвене око кљунова, и лабудови. Како сам ја корачао крај ње ћутећи, чисто бојећи се да прекннем ћутање, она ме запита: — Дакле ја да вам будем вођ, је л' те? — 0, кад бисте ви само хтели. — Хоћу, одговори она. Данашњи дан посвећујем вама. То је без сумње мало чудновато, али све је до случаја, као што оно ви рекосте ту неки дан. А ако има ретког случаја, то је без сумње овај наш. Нити ви знате ко сам ја, нити ја знам ко сте ви, и ипак сам ево решила да данашњи дан проведемо заједно. — Ако ја не знам ко сте ви, упадох јој у реч, по томе, што вам не знам име ни родитеље, ја вас онда не познајем; али ако бих имао да судим о вама но појави вашој, и по ово мало момената што смо заједно, ја вас познајем, ја вас врло добро познајем, и познао бих вас међ' хиљадама. Ви сте.... — 0 мени ми немојте ништа говорити. Ја всћ унапред од прилике знам шта бисте ми ви рекли. Али то је излишно; нећу да ми о мени говорите. — А зашто ? занитах је, а и данас се још сећам да ми је глас дрхтао. Био сам потресен.

Тек та тајанственост њена поче да разбуктава моју машту. — Зато, што тако треба да буде, одговори она, а ви имате да ми се иоверите и да ме слушате. — Реците ми бар којим ћу вас именом звати? — Зовите ме... Лидија". — Је ли то ваше име? запитах је, а поверовах да није, пошто је, пре но што ће име рећи, мало застала. — Јесте. — Крштено, а оно друго? — За то ме нећете више питати. — Нећу, одговорих јој, кад је то ваша жеља. — Ви знате, поче она како вам многи проживели осећаји личе на снове које сте некада сањали. Е видите, ја хоћу да и о овом састанку нашем мислите ускоро као о каквом сну. Не знајући шта хоће тим, и бојећи се да се то тако ретко познанство неће морати ускоро привести крају, ја јој чисто преплашено рекох: — Па ми смо се тек познали! — Ништа за то, одговори она. Па онда, пошто за мало остаде замишљена продужи: — Оно што потреса вас и што вама не да мира, и мене узбуђује; знам, да између нас, хајд' да кажем: — између душа наших, има неке симпатије. Е па видите: ја верујем да ће те симпатије трајати докле год и ми будемо трајали, и да ће оне вршити нама непознате своје мисије, па ма ми били једно на једном а друго на другом крају света. Ну као што видите име не значи много, а ни растанак исто тако. —• Растанак ! рекох ја, зашто ми већ сад спомињете ту реч? — Мекушац! рече ми она. А зашто? Није ли та реч потка целоме животу о којем ви тако