Nova iskra

— 62 -

Периоди распадања различних радиоактивних тела различни су. За радиум тај је период — 2000 година, за радиум А — два минута, за полониум — 140 дана. Важност закона о различности периода распадања различних радиоактивних тела јаснаје сама по себи. Придржавајући се ове теорије, у стању смо разумети и друге особине радиоактивних тела. Већ смо поменули да радиум и уопште радиоактивна тела имају увек нешто вишу температуру од своје средине. Та се појава објашљава прелажењем кинетичке енергије у топлотну при судару ваздушних молекула са електричним делићима избаченим из атома у распадању. Као неочекивана последица тога Факта јесте и несумњивост, да радиум може не само задржавати хлађење земље него је чак полако и загревати, само ако је количина радиума доиста тако велика као што претпоСтављају Физичарска израчунавања (неколико тона). Пре кратког времена добила је г-ђа Кири, у сурадњи са г. Дебиерном, ирплично велику количину полониума (око једне десстине милиграма). Добивен је из радиоактивне руде из које је пређе добивен и радиум. Полониум има несравњено више радиоактивних особина од радиума, јер је период распадања полониума много краћи оД радиумова (140 дана ирема 2000 година!). До сада је нолониум проучен са много страна; пре се о њему само толико знало, да је хемијски сличан визмуту и да испушта Х-зраке, али до последњег времена није био добивен, нитигаје ико видео ни мерио. Сад је већ одређен и његов спектар п врше се најпажљивија проматрања свих промена овог радиоактивног елемента, јер није неоснована нретпоставка да полониум може прећи у олово. На тај начин студије г-ђе Кири п г. Дебиерна створили су експерименталну основу за теорију о могућности прелажења једних елемената у друге, одредивши у исти мах и механизам и Форме тих ирелажења. Несумњив доказ тога прелажења био је нестанак полониума и појава хелиума око њега. Данас наука преживљује процес накнадног оцењивања својих пређашњих тековина: стари појмови падају, место њих се јављају нове теорије. Непроменљнви, једноврсни хемијски елементи нису више то, јер прелажење једног од њих у други ■— сада је већ и научно утврђени Факт. Оно око чега су се узалуд мучили средњевековни алхемичари, сада ностаје на наше очи; истина, ми смо још само.пасивни гледаоци, јер те појаве не можемо мењати по својој вољи, као што не можемо ни кретање планета; али ииак оно што је до сада припадало обласги нагађања и претпоставки — сада је постало Факт. Немогућно показало се могућним. Постигнута је још једна тајна природе. Превео С. А.

ТРАГОВИ ЛЕДЕНОГ ДОБА У ЦРНОЈ ГОРИ РАД. ВАСОВИЋ „Годишњица" књ. XXX, с. 168-180. Београд, 1911.

Прве трагове леденог доба у Црној Гори открио је Ј. Цвијић на Дурмитору, где их је Тице одрицао, и где их није нашао ни Хасерт, који је написао дело о физичкој геограФији ове земље. Пошто је Цвијић објавио своја открића, трагове старих глечера иочели су налазити и осгали испитивачи (Хасерт, Пенк, Кацер и др.), међу њима и Васовић, који је путовао по Црној Гори месеца јула 1909. год. Својом ГеограФијом за средње школе Васовић је заузео прво место међу нашим радницима на школској геограФској књижевности, а овим својим прилозима он је доказао, да радник солидне спреме и предан послу (као што је он) може често много боље да уочи и протумачи појаве него стручњаци и научници великога гласа. Васовић је успео да открије несумњиве глечарске трагове и у правој Црној Гори и у Брдима где их пре њега не само нису запазили, него су их чак одрицали: Тице, Хасерт, Шварц, а уз њих и други ауторитети. Детаљнија испитивања несумњиво ће потврдити Васовићево мишљење, да су све досадашње студије о леденом доба у Црној Гори врло недовољне, и ако су их радили научњаци првога реда. Права је Црна Гора кршевита кречњачка висија, која се преко четири котлине (Његушко и Цетињско Поље, Добрска и Цеклинска Жупа) ступњевито спушта у низију око Скадарског Блата, што је лепо представљено прОФИЛОМ на 177. страни. Својим испитивањима Васовић је утврдио, да су две горње иретворене Флувиоглацијалним материјалом у права поља, док су две доње, салуване од глечера, задржале преглацијалну пластику. За наносни материјал (крупан шљунак и несковита глина), којим је заравњено дно Цетињског Поља, Тице вели, да је речни, а Цвијић, да нема никакве везе са старим глечарима, јер је на Товћену био само један глечер, који се спуштао према Његушком Пољу. Насупрот томе мишлЈвњу Васовић је нашао трагове усанулог глечера над самим Цетињским Пол^ем, у Бјелошима, првом селу до Цетиња. Глечерско лежиште био је цирк Сњежница, између Бјелошког Сокола и Иванове Алије, а глечерски језик свршавао се над самим Цетињским Пољем у падморској висини од 800 м. Између тога цирка и Бјелоша Васовић је нашао шљунак подинске, а на бјелошком заравањку материјал крајне морене. Онје утврдио, да је бјелошки глечер отицао потоком у Цетињско Поље, чији су понори запушени Флувио-глацијалним материјалом. Због