Nova iskra

Сивушкиних устију капале су пене. Она погледа свога белог друга, погледа газду и глава јој опет клону. — Шта је мила? Кажи! Тешко ти је, је ли? Сивушка слабушка.... Срце ти плаче, мила.... Али и данас да радимо, па сутра је празник — цео дан ћете се одмарати. Што ме гледаш Белчо? — Јунак си ти! говорио им је Боне. Али Сивушка не диже главе. Речи њеног господара каодаје нису могле утешити. Њени упали бокови отскакали су брзо и силно, а ноге су јој дрхтале. — Кажи ми, Сивушка, шта ти је, шта ти би ? ттовика уплашено Боне и поче да је милује као дете. После дохвати рало. — Де, хајде! Да се загрејете! Белчо запе и пође. Сивугпка успе свом снагом, да пође за њим, али се није могло и она стаде. Де! Хајде, хајде! поче их, вичући, бодрити Боне, а из горе се јасно одби одјек. Белчо пође опет. Сивушка покуша опет да крене, али јој ноге задрхташе. Она посрну, паде на јарам и мукну жалостиво. Боне, уплашен, баци копраљу, испреже брзо Белча и стаде смућен пред Сивушком. Она је лежала непомично, опруженог врата, затворених очију, и, заривених жвала у трошну земљу, дисала тешко. — Устај, Сивушка, устани! испреже је из јарма Боне и поче је дизати за рогове. Сивушка једва отвори очи и погледа молећи господара као да хоће да му каже: остави ме да умрем мирно! Боне се стаде вајкати око ње не знајући шта да чини. Њиву, тек заорану, пекло је сунце. Оно је једино гледало сељакове муке и слазећи полако с висине неба клонило се лагано иза брегова. У близини нигде никога, сем глухе горе. — Хајде, Сивушка, устани! Гле, Белчо ти се смеје!... Устај.... пази, како је земља трошна. Дугпу је дала'?,а орање! 1,1: ■ И БоШ' дохвати краву за рогове и поче је лагапо подизати.... Она се опре ногама, скупи ио.следњу снагу, али се једва маче. И опусти опет Јглаву на ровну земљу, па поче дисати тешко.

Боне седе крај ње, узе јој главу на колена, поче је миловати и љубити по челу. — Немој тако, мила! Сажали се на мене! Слушај!... Ето, само та њива остала. Њу да пооремо, па после одмор!... Никад више нећеш ући у јарам. Стићи ће твоја мала Галица и помагаће Белчу, а ти ћеш цео дан лежати у дворишту, само да преживаш. Деца ће ти доносити воду у белом бакрачу; тимариће те и крмиће свакога јутра.... Оправићеш се, оздравићеш, ојачаћеш. Је ли, мила? Тада ће Галица и Белчо орати, а ти ћеш пасти по међи, гледаћеш их и говорићеш им: радите, радите! и радоваћеш им се. А кад увече пустим Галицу из јарма, она ће ти дотрчатиирећи: добро вече, стара мајко!... Устани мила.... устани.... хајде!... Али Сивушка нити се маче, нити отвори очи, да га погледа. А дрхтала је као у грозници. Боне устаде, одломи комад хлеба, посоли га и поднесе јој га под уста: — Узми, Слабушка! Окуси! Сивушка отвори очи, погледа благо у господара и мукну. Боне уздахну тужно. Погледа на њиву, која се ронила под сунцем, на гору, која је ћутала; погледа Белчу који је кротко пасао међом и сунце које се све више клонило, па виде даје сам у тој удолини и да ни од куда нема помоћи. Онда се опет окрете болној Сивушки. — Устани, мила!... Устани, мечка је у гори, доћи ће да те поједе! поче је плашити. Па онда узе са кола стару, поцепану поњавицу, покри се њоме, уђе у гору, па поче да мумла као мечка и да бауља према бедној крави. — Бау! Ауу! приближавао се он идући четвороношке. Тада она отвори ужаснуто очи. У њеном дубоком излученом погледу горео је безуман страх. Као да хоће да бежи, животиња диже главу и мукну очајно, али се није могла ни маћи. Боне баци поњавицу, исправи се очајан, прекрсти се и заплака. Сивушка мукну још једаред, разрогачи страшно очи и престаде да дише.