Nova iskra

руку, разговарајући о верским приликама у овоме крају, о похађању цркве, сујеверју, о породичном животу — отац Методије уграбио је прилику да одведе придворног ђакона у Господинову собу да је разгледа каква је, какав је намештај и је ли добра постеља. Стан је био у једној дугачкој грађевини, која је до скора била општинска судница, па је попуштана и насгављана те је из далека изгледала велика као школа или друмска механа. Све три собе окречене су добро, а највећа и највиднија намењена за владику, дотеривана је толико да јој је патос већ сљуштен од ггеска и цеђа, па застрт новим чергама. Дуварови јој украшени ћилимовима, краљевом сликом и иконом светитеља Саве. Кревет нун са душецима и јастуцима од тазе рашчешљане вуне, прекривен чистим и провидним чаршавом. Нешто купљено, нешто узето на послугу од трговаца из чаршије код којих сељаци пазарују. На средини собе троножан сто, прекривен чаршавом плетеним од бордо вунице, и на њему стакло за воду, дивит, хартнја и светњак. 0 прозорима двоје завесе: лаке чипкане и тешке штоФане. Ђакон се окрену по соби, мрдну ноздрвама, па повади букете цвећа иза слика по дувару и из чаше на столу, да не би јак и силовит мирис, који се у соби осећао, рђаво дејствовао на расположење Господиново; затим слеже раменима и рече: — Изврсно! Све је било тако изврсно да је био побуђен упитати оца Методнја: — Јесте ли одликовани? Поп разгрну џубе и показа плаву поставу и загасит појас. — Хм... дакле нисте! Кад сте рукоположени? — Сад о Крстовдану било је пуних двадесет година, оче ђаконе. Он искриви уста у знак чуђења. Затим ће важно, кратко и одсечно, као кад доктор издаје упуства за медицину: — За вечеру чашу млека и три ровита јајета. ГЈарче хлеба колико земичка. Толико. Сведаје готово на време и док би ударио длан о длан, да му се принесе. Ужасно се љути кад му се ремети ред, зато пазите на све. Пои се похвали шта је све спремљено за вечеру, каква густа и накисела чорба, иечење од три сорте, гибаница што ју је састављала попадија, погача из воденице, пива, вина, ракије. А шта ће се тек сутра принети за дугачку совру, под вењаком! — Свега има, оче ђаконе, само, молим вас, реците ми све шта Господин воли ? Ђакон искриви главу, уозбиљи се и замисли, као кад решава какав математички задатак, па се трже и рече: — Имате ли какву дебелу ћурку? — Има, оче. Ако нема наћи ће се; ћурка, ћуран, мислим да је свеједно.

— Наравно. Дакле, ћурку ћете заклати вечерас н одмах, онако читаву, метнути у бакрач хладне воде, да преноћи. Сутра ћете је очупати, исчистити и испећи. — Зар... с перјем у воду? — Да, с нерјем да преноћи у води. Тако се она укрти и бело месо дође јој меко као путер. Разумете ли ? — Знам, оче ђаконе. Знам шта је и путер. Истина, у нас га нема, али да сам знао да га Господин воли, ја би га набавио. »Придворни« се мало намршти: — Није реч о путеру, оче. Слушајте! Печену ћурку, онако читаву, метућете сутра о ручку, пред Господина. Он ће појести јадац. Прота ће батак и тртицу. После, помакните је ниже, нек једе свет. — Разумео сам све —■ рече поп. — Станите! — рече ђакон: — Господин ће рано на јутрење; затим ће бити освећење храма и литурђија. По водоосвећењу покропиће народ пред црквом, па ће отночинути у соби. Тада ћете му однети чашу воде и ка ,Фу. Затим — ово добро упамтите —• ви лично испећићете му на жару ћурећу џигарицу и принети му на тањиру са залогајем хлеба. То му је сва част до ручка. Јесте ли упамтили? — Јесам, оче ђаконе. Све ће бити као што сте рекли — рече поп и журно се даде на посао. * Било је јаког разлога да, како епископски дочек, тако и целокупна свечаност око освећења ове нове цркве, што лепше испадне, и да ниједна рђава реч, нити какав нриговор, не пређе преко границе сеоског атара. А ево зашто. Ова црква сазидана је, тако рећи, на јуриш и с великим пожртвовањем мештана овога села Баништа. Разним регулацијама парохија и архијерејским наређењима упућивани су ови људи час једној час другој од околних цркава, које су удаљене на читавих два часа хода, што је било скопчано с разним тешкоћама, нарочито у зимње доба. Једаред на сеоском састанку, разговарајући о својим недаћама, рећи ће неко: „Море људи, зашто се не би потрудили па да иодигнемо ми сами цркву?« — »Да ли би то могло бити ? <( — »Зашто не би <( ... И тако дођоше на мисао да о томе треба мислити и на томе радити. Поп Методије добар човек, али непредузимљив и плашљив. Цео век провео је у овим иланинама, у варош је ишао само кад га позове власт или кад треба примити бир, те није ни имао каквих веза и познанстава с људима од утицаја, па није умео ни објаснити може ли се наћи какав начин да село добије своју цркву. Али што није умео поп, умео је учитељ, један отресит Ужичанин који је већ десет година у овоме селу и сродио се са Банштанима као да им је сељак. »Можемо и морамо <с — рекао је учитељ, и образовао је нарочити »црквенски одбор <( који ће стално, али потајно, радити на овом народном послу.