Nova iskra

валовље прошлости свој успламтели дух, ја силио желим да те неме зидове, те сведоке своје борбе и сиова ноздравим снажним кликом једног напорног и моћног живота.... Са јаком лупом прозор се изненада отвара и један непознат глас крешти ту покрај мојих ушију : — Ако је по вољи, господине ? Станје прекрасан и има све удобности. А јевтиноћа, услуга.... Изволите се само уверити ! Између гвоздених шппака појављује се маторо зкенско лице, шиљатог црвеног носа, упалих очију с модро-жутим колутима. Шућкасте ра-

зроке зенице, између растурених власи гледају ме подмукло и вребајући. Хвала лепо! Згрозих се, затресох главом и окреток се улици нуној сунца А неколико тренутака доцније ево ме где на хитром иароброду јурим у сусрет својим зеленим брдима и долинама, оставл 3 ајући мемљиви зрак и чаму тромога града, који сам у пролазу додирнуо. Носећи собом логубљене слике немирне младости, које сам срцем снимио на прагу искушења, ја сам се осећао чио, свеж и спреман за нову борбу... Жив. Девечерски.

-"-"Г

ПОВР/УШК С ЈЕСЕЊИХ СВЕЧтОСТИ

Обучени у мисли белих рухо идемо ћутом кроз тишине дуге, далеко негде дан умире глухо, над нама небо кб огртач туге. Мочарне сени кб краљевске даме пролазе немо по суморном куту, крај пустих двора пуних хладне таме две црне жене сретосмо на путу.

Брашњавог лица на коме је зима пред нама гази РЈегго* пун страве, сања о белим мртвим пољупцима кријући дуге руке у рукаве. Идемо ћутом, док зрак што је блисто у дну уморног умре тада неба. Страх нам у срцу. Сви мислимо исто — тек што се пошло а враћат' се треба.

И као тице у суморном јату и после једног одвећ лепог лета, идемо с тугом по мраку и блату и враћамо се крај црних дрвета.

Божидар Пури+;.