Nova iskra

— 234 —

МОРАЛ У НАРОДА НАШЕГА УОПШТЕ'

&Ш1Ш?

во је управо она страна, која ми је највише и дала повода да размотрим народно васпитање и изнесем ово народно поступање у подизању порода свога или народну педагогију. Моралне величине, које је сам народ одгајио, много су ми више импоповале него оне, које је одгајила школа. Какав је био карактер у народа нашега пре пропасти наше и потпадања под Турке, то не знамо, нити о томе имамо тачних података. Али за време робовања од неколико векова његов је живот био свудаједнолик, свуда примитиван и чисто породички и племенски. Ни трага од државе и државне бриге о просвећивању народа свога. По томе, све оно, што је у Шумадији затекао Устанак српски, све оно што је и у другим крајевима српским било до школе и писмености, све је то дала и створила кућа српска или породица. Живећи, истина у својој земљи, али под туђом влашћу и у великој несигурности за своју имаовину и живот свој, народ се наш много боље и безбедније осећао у већим породицама или задругама. Задруга је значила не само већу богаштину, боље имаовно стање, него и већу снагу, више пушака за одбрану. Випте радника на њиви и ливади — више и мишица за одбрану од непријатеља. Отуда су му и изрике: Задруга — богаштина, инокоштина — сиромаштина. Ми смо већ и напред видели, да је у задрузи много боља храна, много боље одело и све погодбе за телесни или физички развитак. Исто смо тако видели, да је задружни живот био много повољнији и за умни развитак. Али је утицај задруге преголем и највећи тек овде, у моралном развитку. Повезани и сродством и заједничким интересом задругари су чинили тако срећну заједницу, која је најбоље спремала за ону већу што се зове народ, држава, друштво и човечанство. И кад не бисмо имали примера, како су поједини људи из народа стајали морално високо, довољна би била и сама ова грађа што је имамо за ово васпитање или овај развитак, па да се види висока моралност народа нашега у задругама. Сваки моменат из наше новије историје првог и другог Устанка ка-зује нам све саме цинове не само Физичке него и моралне. Јаке индивидуалности снажне воље видимо почевши од оба вођа наша па до појединих тобција, заставника, мирних свештеника и ђакона и до обичних сељака и грађана. Неумрли М. Ђ. Милићевић обесмртио

је и себе сачувавши спомен у својој »Кнежевини Србији <( а доцније у »Поменику® барем онима најистакнутијима. А тих је било безбројно много. Сваки вам је био величина, морално већа од многих данашњих високо школованих. Мени је често какав неписмени кмет или обичан домаћин сеоски више импоновао него многи научни или политички ауторитети. Природан човек, овај неизвештачен, што га је дала кућа српска, излази пред вас цео, сав, потпун, неподељен, нелицемеран, отворен, и што хоће — хоће, а што неће — неће. Отуда је и тешко било тако јаке индивидуалности сложити, па то се и данас у народа нашега јако осећа. Отуда у њега тако много онога привидиога јогунства и тврдоглавости, које не да да се дође до многога споразума и заједничког посла, до слоге. У задрузи су сви и старији и млађи. Као млађи они се навикавају на послушност, а као старији на пристојну употребу свога старешинства и своје власти. Отуда се сваки навикава и да слуша и да заповеда. А све је то зачињено добром вољом и љубављу, која потиче из сродства. Над свима је домаћин, најпаметнији а обично и најстарији, који и управља. задружним иословима. И сви гледају у њога као у заједничког оца. »Иште се мудрости и такта од домаћина да буде свакад једнак и у карању и у миловању према свој деци (својој и братској) у кући«, вели М. Ђ. Милићевић. У задрузи сви старији упућују све млађе. »Колико старији упућују млађе мушкарце, двојином су више дужни упућивати девојчице. То учење, то неосетно угледање на старијега, доноси чак и то, да девојка, а и млада, кад пред старијима пева, свакад држи руком пред својим устима пешкир, да пара из њених уста старијима не би била непријатна....® (М. Ђ. М.) »У задрузи сви старији, а особито жене, уче децу: како ће седети пристојно, како ће јесги, како шта. радити и држати се. За пристојно владање и уопште за понашање деци је врло добра школа срећна задружна кућа на селу (С . (М. Ђ. М.). Кад се у задрузи навикну на друштво, да живе заједно, онда је то готов материјал и за оно шире друштво ван задруге, у комшилуку, општини и у свету. И свуда ћете познати човека из задруге. Он је не само одевенији и на бољем коњу с бољом опремом, него је и пристојнији, уљуднији, углађенији, слободнији и паметнији.

Једна глава из „Пародне Недагогије".