Nova iskra

— 235 —

И женско је боље из задруге. Нека је из куће, па макар и од кучке, вели народ при бирању девојке. А што он вели, то је из искуства. У доброј кући она се не само навикла доброме реду и раду, него се и васпитала, навикла да живи с другима, лепо и у л^убави. Задруга и пази на понашање задругара не само у задрузи него и ван ове, у друштву, у свету; јер сваки задругар на лицу своме носи образ њен. А колико су задруге на ово пазиле, довољно је да поменемо само, да је бивало случајева, да је задруга по којега свога недостојнога члана и смрћу кажњавала. У књизи својој »Задружна кућа на селу с( , стр. 24. М. Г Б. Милићевић вели: »Јонг је бнвало, па се, бој се, дешава и данас, само се отворено не признаје, да нека јака задруга онога свога задругара, који се, тамо он, проневаљали толико, да му поггравке нема, сама судн и осуди, да се смакне са света! Таквога човека у један мах нестаје, п не може му се наћи ни сгрва ни јава: само се рашчује, да га јс нестало.... <( Неки паредник Мих. Јовић из подринског округа у Србији иричао ми је (а подпаредник П. потврдио је и допунио), да у истом округу и данас живн у селу Скупл>ену једна велика задруга од 70—80 душа. Зову се Мирковићи, а старцу домаћину име је Стеван, и он се вози на Фијакеру а за њим но неколико кола и по неколико њих на коњима јашу поред њега. Једанпут се један члан те задруге удружи с неким неваљалим људима, те украду једноме сиромаху ћурана. Задруга га осуди на смрт и поведу га на стрељање. Али се он у путу некако отргне и побегне. А кад се доцније вратио, био је најбољи задугар.... Зато је било сразмерно много мање крађе, превара и лаже него данас; а много више правичности, честитости и ноштења. И сам сам рођен и одрастао у задрузи, и у времену, када је, барем у селу моме, било много више кућа задружних него инокосних. И запамтио сам, кад ни на кући, ни на другим зградама, ни на подруму, ни на бачијама, ни на амбарима затвора није ни бтлло. Само је у Жупи на подрумима било браве; али су кључ остављали вишс врата, да га је сваки могао наћи; и опет се не памти, да се икад учинпла каква, год похара. И стока је ноћевала по пољу и по дворишту, алати по пољу и по њивама, па никад ничега није нестало. Повише наших кућа на једној раскрсници лежала је годинама гомила дасака и друге грађе, извучене из планине и ту сложене, и ми смо се деца иели на ту гомилу, скакали с ње и градили љуљашке; али за све то време није нестало ни комада. Кад сам 1866. године, по свршетку основне школе, остао у селу и ишао с кметом Станком но селу те му бележио колико од кога наттлати пореза, имао сам ирилике да видим, како је било и у свем селу у том погледу; и за неколико месеца нашега хода по селу и купљења пореза расправљани су и други послови. Али се за све то време нико не нотужи, да му је што украдено. Ја и данас то не тумачим толико неком особитом че-

МИХО МАРИНКОВИЋ: МРЖЊА.

ститошћу и свешћу народном, него много више налазим узрока томе у околности: што су у задрузи подмирене потребе свима у свему, па пема нсвол>е, која већином гони и на крађу и на преваре. На једном месту дође Станку један виђен домаћин Никола и пожали му се, како му комшија Радојица спори право на неку утрину и отерује му и стоку и чобанчиће, и како ће, вели, због тога да легне крв. Обојица су били познати као тврдице и задрибалде (тврдоглави), и то би и било. Станко одмах призове највиђенијега комшију њиховога Мијаила и рече му: »Мијаило, ти с Миленком и Радованом да извидиш ово између Николе и Радојице, и игго им ви нресудите пресуђено је«. И, тако је и било. Спор је пресуђен, и било је онако како су они пресудили. Овај суд добрих људи и данас траје у Старој Србији не само код наших, Срба правослевне вере, иего и код оних, којн су примили мухамедову веру и поарнаутили се. (Види Ђ 11утне белешке ио Старој Србији « од Тодора Станковића бив. срп. генер. консула у Приштини). Других злочина готово није ни било, или одвише ретко. Мањ ако урачунамо у какав злочин одвести девојку. Али добро запамтимо одвести, а не отети; јер нигде није било без пристанка њена. А кад је доцније тај обичај више узео маха, ја сам запитао сестру Невену, која још беше девојка, зашто је то? А она ми сасвим наивно одговори: »Бога ми, бато,