Nova iskra

- 285

ипак ови не успевају да их начну. То је стога што је њихова чврстина, свежина, спречила сваки покушај побуне неверних војника. Место да бисмо уништили макроФаге, зар не би било боље да оснажимо племените елементе, како би били у стању да се снажно одупиру против опасности што им прете ? Полазећи са овога гледишта, биолози Пастерова Института гледају да про*нађу нарочита средства, неку врсту помагача, који би спречавали опадање илеменитих ткива. Ради се на томе да се пронађе низ серума, који би имали да оснаже час јетру, час бубреге, час мозак. Кад се ова средства буду једном пронашла, мп ћемо тим померити у назад крајне границе старачке изнемоглости. Тим се неће укинути смрт, јер се неће у недоглед помицати њен рок појаве. Све се временом троши, а нарочито тако сложен и осетљив организам, као што је тело у живих бића. Ну кад се постигне само то, да људи могу за дуги низ година уживати повољно здравље, да се смање патње и понижења превремене старости, то је већ знатна добит, која може да измени положај животних мерила. Додајмо још, да огледи извршени другде (радови Леба, Калкинса и др.), иду на то да потврде поставку: да је старост, укупно узев, само случајна особина нашега живота. Случајан догађај, који се може отклонити, дода'е поврх тога оптимизам извесних биолога. Јер кад би се могла поново успоставити нарушена равнотежа између ћеличних елемената, вели Мечников у Биолошком Годишњаку, онда би се тим постигла обустава, или барем ублажавање старачке изнурености. Старост би тада иостала сношљивија, и тада би се можда могао слободно развити онај инстинкт природне смрти, којега према данашњем стању ствари скоро никако и нема. Ново схватање старости, као посебне болести, отвара нам нове, утешне видике. То нам даје наде, да ће метода, препоручена од Пастерова Иинститута, дати раније или доцније добротворних резултата. Било да се примени у облику серума против Фагоцита, разорилаца наших илеменитих ткива, било у облику серума за опорављање самих ткива, нова стаза, којом се упућује лекарска наука, пуна је ружичастих обећања за сутрашње човечанство. С Француског Петар М. Или-ћ.

НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ ГОСТОВАЊЕ ОСЕЧКОГ КАЗАЛИШТА Несумњиво је да се несрећно изведена и прилично несавесна реклама никоме није толико осветила као Осечком Казалишту. Пре но што

је ово позориште стигло, реклама је о њему ишла и пером и речју, и очекивало се с правом да се добије нешто велико. Због тога је Осечка трупа у почетку одмах нападнута, јер се од прве видело да она није оно што се о њој говори. Уз то још Осечка трупа, која се специјално бави оперетом, почела је свој репертоар драмом сумњиве вредности. Разуме се да првог вечера стечена рђава репутација, која се ни другог вечера није могла поправити, доцније, кад ју је у ствари требало поправити, није остављала ово скромно и вредно позориште, које није заслужило онако рђав пријем. Осечко казалиште је прве вечери дало »Хасан-агиницу«, драму у три чина од Милана Огризовића. Овај комад има оне особине, које пмају сви комади писаца од добре културе, а осредњег талента. Г. Огризовић има појединих места добрих. Нарочито први чпн има психологије и ми смо очекивали добру ствар. Интересантна је једна особина овог комада. У њему има у почетку нечег схваћеног мало декадентски, модерно. У првом чину разлог агина беса г. Огризовић не тражи у спољним узроцима, но чисто у души самог Хасан-аге. И то је што је необично симпатично. Али доцније је г. Огризовић, пошто нема јаког талента, напустио психолошко решавање драме, увео у драму и досадне моменте и непотребне личности и најзад упропастио све мелодрамским завршетком, јевтиним еФектима. Уз то још кад се рекне да је извођење било као и драма, или још горе но драма, разумеће се зашто се вратисмо разочарани. И сутрашњица нас је дочекала с Ђ Циганском љубављу«, која је врло опасна за почетак репертоара, јер се траже врло, врло добри и певачи и глумци да до зла Бога рђав либрето, који чак ни музика не може спасти, извлаче бар својом игром. Такав почетак убио је овом позоришту глас и после су била залуд сва упињања. Међутим „Мала чоколадари-ца а , комедија у три чина од Пола Гавоа, играна је боље. ТПто се тиче овог комада, може се рећи да је то једна обична Француска шала, са доста заплета, без психологије, развучена, али са доста досетака и прилично духа у дијалогу. Жива конверзација, овда онда која биоскопска сцена, и комад ипак није досадан. Кратко речено, то је један од комада које човек заборави чим изиђе из позоришта и које гледа једино да би му прошло време. Овај комад патио је и од рђаве режије, али ипак се може рећи да је ишао боље но ранији. Сем тога, у њему су се приказали госпођа и господин Лијанка, о којима се говорило да ће бити ангажовани код нас. Улога мале и несташне Бењамине добра је за продуцирање почетника. Међутим госпођа је старија глумица и ипак је ногрешно играла: она је дала демнмондену место наивке. Господин ЈХијанка је играо глатко, али без темперамента. Има доста рутине, а.ли талента не.