O pogreškama u nacionalnoj propagandi. 2, Povodom knjige g. Nikole Stojanovića: La Serbie d'hier et de demain : predavanje držano u Ženevi 18. juna, 1918. godine

КЕ ли

Тако је морало бити и било је и код нас. Тако су мислили и Карађорђе (1804. г.) и Милош (1815. г.) када су дизали устанке. Тако је мислио и Алексардар Карађорђевић када је подизао крагујевачку фабрику оружја и муниције. Тако су мислили и кнез Михаило и његови сарадници када су шесетих година прошлога века, покушавали направити лигу свих делова нашега народа да би, и на тај начин, ојачали снагу народну ва предстојећу борбу с непријатељем нашег националног подузећа; тако су они мислили и онда када су 1862. год. помагали устанике у Босни и Херцеговини, и онда када су узимали градове од Турака, и онда када су створили први батаљон регуларне војске. Тако су мислили 1875. године и херцеговачки усташи, па је тако мислила и српска влада, кад је 1876. године објавила рат Турској. И ако је у Србији, у то и раније доба, цео свет знао за песму: «чуј Душане, тебе војска, зове», било би веома погрешно мислити да су радикали били једини који знадоше и то, да то беше само поетски усклик песников, јер у Србији тада не бејаше још ни праве војске ни других средстава потребних једноме Душану.

Организацију радикалне странке није, дакле, одредила никаква потреба за реакцијом противу оваког или онаког ондашњег национализма него су је одредиле ствари сасвим друге. |

ж

Берлински Конгрес донео нам је свима у Србији једно тешко разочарење и једно велико искуство. Видела се тек тада, на делу, сва величина снаге наших непријатеља и тек тада се, у пуној мери, осетило колико је велики недостатак народних снага за борбу против тих