Omladina i njena književnost (1848—1871)

ОМЛАДИНА И ЊЕНА КЊИЖЕВНОСТ 189

Приличан број пољских револуционара, после порава устанка, добегли су у Србију и ту остали и нашли нову отаџбину.

Шесетих година омладински листови, Даница, Матица, Вила доста су преводили са пољскога, у један мах много више но и са самог руског. Преводе се Мицкијевић, Тодор Тома Јеж, Чајковски, Јан Захаријашевић, Војницки, Т. Љенартовић, Стахурски, а међу преводиоцима су са пољског и Сто= јан Новаковић, М. П. Шапчанин и Мита Ракић.

У опште узев, словенске идеје, које су готово апсолутно владале око 1848, код Омладине су биле измењене и ослабљене јаком дозом ужега национализма и либерализма. Оно што је Људевит Штур називао „народно самољубље«, укњижевно отпадништво«, „себично родољубље“ узимало је маха, код Срба. Панславистички идеал, у опште, имао је у себи нечега далеког и космополитског. Прашко друштво СПођепзва Глра, које је било продужило рад Словенскога Конгреса, јављало је Пољацима, у јесен 1848: „Словенин, избраник новога доба, некада мученик, сада апостол, постаје заштитник праве слободе рода људског.“')

Срби су били доста далеко од средишта књижевнога панславизма Прага, и од седишта политичког панславизма, Москве. Када ву умрли Колар и Штур те су везе веома ослабеле. Дошло је поколење које је више волело слободу у опште, и нарочито слободу свога народа, но далек и мутан сан „славјанскога царства“, који су сневали „родо-

1) ру, М. Миско: Гешвеће Штпризве аиј Фе Арапе де) Вбћтизећеп ћотатић. Стаг, 1897, 5. 289–—286. — Можда последњи одјек тога космополитскога панславизма јесте књига Васе Пелагића: Славенска унија ц тројна унија Европе (Београд, 1892).