Omladina i njena književnost (1848—1871)

19:

ЈОВАН СКЕРЛИЋ

ларне народне псторије, која би народу улила љубав према старини, и на тај начин подигла му национално осећање, спремила га за борбе које му прелстоје. Данило Медаковић, који је тај посао узео бпо на се, писао је У својој Повјеснилци Србскога народа : „Пред лицем Божијим, образ је, онога народа таван и прњ, који своје повјестнице нема... Са повјестницом постају народи п људи свештеници, љубимци и синови Божији.“ =

Наши романтичари страсно воле историју, зли не онаку каква је, просту, једноставно и неумитно истиниту, но историју поетизовану, ретореку, накићену, улепшану, онакву какву су замишљали у сањаријама, и каква им је требала за њихове нацпоналне тежње. У Даници за 1364, Алимпије Васиљевић критикује трагедију Матије Бана Цар Лазар или пропаст на Косову, п оштро замера писцу што се усудио да Вука Бранковића начини мање дрним но што га народна поезија слика. „Народна свест“ вели Васиљевић дала је и Вуку и Марку пзвесан историјски тип, и мењати те типове значи пизкретати народну историју.“ „Историја народа није ништа друго, него његова свест о развитку живота свога; све што је ван свести народне, то не спада у историју народну.“ То су биле догме наше старије, романтично-националне историјске школе, чији су најистакнутији представници били Панта Срећковић и Милош С. Милојевић, и тре"бала је критичност, знање, духовна честитост и неустрашивост Илариона Руварца, па да се из срп-. ске историје изгоне ти ненаучни м романтичарски погледи.

Педесетих п шездесетих година, ако не кри“ тично и научно, а оно свакако живо и одушевљено,