Omladina i njena književnost (1848—1871)

ОМЛАДИНА И ЊЕНА КЊИЖЕВНОСТ 207

двором (Аша езе рго побја“, говорили су Илири) и одушевљења хрватског католичког млађег свештенства, и зато су се одзивали нерадо и слабо. До душе било је Илираца, и међу Србима: Патлег је сарађивао Никола Боројевић, „Илир из Лике“, Петар Јовановић, директор српске гимназије у Новом Саду, „Илир из Бачке.“ Теодор Петрановић, уредник Србско-Далматинског Магазина звао се »Илир из Далмације“, Димитрије Тирол и Димитрије Исајловић били су „Илири из Србије<“, као што је Анка Јеврема Обреновића била „Илиркиња, из Србије“ Изгледа да је илиризам имао извеснога утицаја и на србијанске ђаке у Бечу око 1840. Један од тих Срба, Сретен А. Поповић, писао је у својој старости/) како су они тада само знали за „славенство, илирство и братство славенских народа“, „летили смо за другима, за Рваћанима... и држасмо да је узајамност славенска у Загребу већ готова, да је Загреб једина и чиста варош нашка, где се нашки говори и твори, од•куда нам сунца зраци лепше светле,“ Али то је био незнатан број, и, што је било главно, најкрупније личности наше онога доба, Симо Милутиновић, Јован Ст. Поповић, Бранко Радичевић, Јован Суботић, Тводор Павловић, били су одсудно против илиризма. |

Њих ништа није убеђивало што је Сава Текелија био 1804 подносио мемоар Наполеон о оснивању илирске краљевине, и што се Џавле Соларић 1816 године називао „илирофил.“ За, Теодора Па_ вловића Хрвати су били само „Срби западнога закона“. Јован Суботић, 1837, у Сербском Народном · Листу, писао је: уОрбљин рођен бити пак се Србства

5) Путовање по Орбији, стр. 196—198.

ј | |

[ (