Omladina i njena književnost (1848—1871)

910 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

нешто осећао је и онај омладински песник, када, је са најозбиљнијим лицем на свету певао:

Србин ми отац, Србкиња мати, Деда ми беше колена тог,

И небо само србске је боје

У њему горе Србин је Бог!

(Са таквим појмовима о неупоредивим урођеним способностима српскога народа ништа није природније но да се дошло до идеје једне чисто „српске културе.“ Наши идеалисти схватали су народност онако као што је Жан-так Русо,') „очајателни Рубоб, како су га наши стари око 1840 звали, схватао друштво. Као што је велики женевски Филовоф држао да је човек од природе добар п да га је цивилизација покварила, тако је приг

_родан Орбин за наше романтичаре био оличено савршенство, којега кужи само трула западна цивилизација. И као што је Русо проповедао враћање природи и првобитном човечанству, тако су наши омладинци истицали идеал: бити што више „Србенда“, аутохтон, сиров Србин, без трунке туђинштине. Заједно са свима славенофилима, они су прихватили, применили и развили Хегелову идеју о развитку народности. Немачки Филозоф је тврдио да је у једном историјском тренутку само један народ представник културе и носилац људског духа, да су у ХЛХ веку тај изабран народ Немци и да се са њима завршава ход људског духа. СлавеноФили су логично ишли даље и тврдили да ту ду

1) Русо је био познат и читан у омладинско доба. Даница 1964, (стр. 482) јавља да је лицејац Максим Здравковић превео Емила. 1872 изишао је Емил у преводу Мите Нешковића, Путник, 1862, доноси „[0спођа Ментнон, Фенелоп и %К. зК. Русо о женском воспитању“, извод из једнога чланка Сен-Марка Кирардена.

па а а