Omladina i njena književnost (1848—1871)

ОМЛАДИНА И ЊЕНА КЊИЖЕВНОСТ 217

вости и дневне поздраве. Официр Јован Драгашевић на једној „беседи“ у Београду, 1867, устаје на ословљавање са „господин“, јер: „према речи „господин“ замишља се другћ „слуга а Срби када, поздрављају један другог не износе одношај господина и слуге, него одношај сродника, што је на сваки начин јаче, боље и племенитије. Ми, место »господине«“, кажемо стриче, течо, чико, стрина, тетка, брате, сестро, пт.д.< И чланови Омладине укидају ту ненародну титулу, и ословљавају са убрате« и „сестро“, „брате Орбине“, „сестро Српкињо.«“

Исто тако, посрбљују се имена. На крају ХУШ века, српска Црква је била противна народним именима и наређивала да се деци дају само каЛлендарска имена. 1798 епископ Павле Кенђелац био је упутио конзисториалну окружницу свештеницима темишварске епархије, где им забрањује да деци дају имена као Ружа, Санда, гКиван, која, су остала. из „старих идолопоклонических времена“ и којих нема у црквеним књигама. Милован Видаковић је народна имена одомаћио у српском народу, а већ 1898 штампао је Јован Пачић списак оловенских имена. Од четрдесетих година почело се у велико са посрбљавањем имена. Тимотије Атанадковић постаје Богобој Атанацковић, Алексије Радичевић, — Бранко Радичевић, 'Борђе Поповић Ђуро Даничић, Димитрије Петровић — Славко Златојевић. 186! године у Световиду, лознички прота Игњат Васић, отац младог песника Владимира Васића, штампа Збир српских мушких а женских

имена. У то доба, „међу Србима је било многих туђинских имена, — две врло активне омладинке звале су се Етелка Рајић и Тереска Берић, — и зато се живо

пала