Omladina i njena književnost (1848—1871)

| ОМЛАДИНА И ЊЕНА кЊижЕВНОСТ — 329

народу и чобаном, само ако знаду читати.“ Романтичарску идеју о претежној важности народнога језика заступао је пријатељ и ђак немачких романтичара, Вук Караџић. И као код Словенаца двадесетих година, где су главни борци били Копитар и Метелко, тако и код Срба, започиње права »абецедна војна,“

Једна од најљућих и најдужих борби коју је српска књижевност видела, јесте борба око језика и правописа коју је водио Вук Караџић са својим многобројним п моћним непријатељима. Караџић, са урођеном му трезвеношћу и ведрим погледом на ствари, видео је како је бесмислено и босплодно писати једним скрпљеним језиком, који није ни српски, ни руски, ни старословенски, да учити тај језик значи траћити снагу деце која пмају далеко прече ствари да уче. Пошав са Фонетичарског гледишта, које је Волтер Формуловао: „Писање је сликање гласа; што је сличније у толико боље“, или по својој простој Формули; „Пиши како говориш“, он је тражио чист народни језик, природно фонетички правопис и упрошћену и модернизовану азбуку. Идеје су његове биле јасне, и логичне, и данас је тешко замислити како се тако страсно могло борити против тако простих истина, ва које је био довољан најобичнији здрав разум.

Цело старије поколење, већи део књижевника, свештенство и званични кругови, устали су на Вука Караџића, не само из неког инстиктивног мизонеизма, традиционализма и духовне лењости која не мари ва нове напоре. Већ 1821 Сава Текелија пише Лукијану Мушицкоме : | Глуп Србљин буди, говедарски

Говори, онда си ти Вуков Србљин.