Omladina i njena književnost (1848—1871)

ОМЛАДИНА И ЊЕНА КЊИЖЕВНОСТ 381

славном словенству. Реформа језика и правописа изгледала је као неко хотимично, с планом смишљено отуђивање од Словенства. Његош, без чијег је знања Шћепан Мали штампан новим правописом, 1851, говорио је Јовану Хапићу: „ја само то исповедам да ми што се више удаљавамо од словенства то више пропадамо.“) Свима старијим, стари језик и правопис били су драги не само као црквени но и као књижевни, не- као језик којим су говорили. Јер, не треба се варати, тај мртви језик школом и књигом био је постао и живи. Сем свештенства, било је доста људи који су њиме говорили, такозваних „славјаноствоваших мирјана“, и вна,. се да, су у појединим већим српским местима, у Сомбору на пример, и саме жене „славјанствовале.“ Најзад, старијем књижевном покољењу, људима који су збиља имали књижевну културу, као Јован Ст. Поповић и Јован Хаџић, није се допадао тај »јевик баба Смиљане“ и „слепачке песме“, које су истицане на место великих узора страних књижевности. У Сербском Летопису за 1834 има једно занимљиво Писмо једном ученом Сербљину, од „О. Доброљуба“, из Арада, где се напада „крезуба баба“ која постаје професор језика ученим људима, и узвикује: Слепачке гусле Орфеју зар лира да буду...

Због свега тога, мало је било код нас писаца И јавних радника који су тако жучно и неправедно били нападани као Вук Караџић. Свештенство је викало: уне дирај у цркву“ и бацало анатеме на »хромога антихриста.«“ Василије Лазић, секретар београдског митрополита Петра, који није пропу-

| 1) Огледало србско, 1864.