Omladina i njena književnost (1848—1871)

782 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

штао прилику а да не узвикне: „ја сам јеровац“, називао је Вука „не мирољубивом овцом словенскога стада, већ правим вуком вере његове.“ А Никанор Грујић, лични пријатељ Вуков, после превода и издања Новог Завјета, штампаног без благослова патријарха Јосифа Рајачића, називао га је оруђем у туђим рукама“, непријатељем вере п народности. Пуно људи били су уверени да је Вув Караџић аустријски плаћеник, Метернихов човек, агент римске пропаганде. У то се веровало, и узалуд је он, сиромах и гањан, узвикивао : „Ово су измислили и по народу говоре моји луди и подли непријатељи: луди су они који мисле да то може бити, а подли су они који знаду да то није истина, него само од пакости тако говоре...<

Још после 1848 било је-опасно отворено се издавати за „јотисту“ и присталицу реформе. Млад човек Вуковац био је изложен опасности да упропасти своју кариеру. !848 Бранко Радичевић је хтео бити истучен у једној земунској кавани, што је отворено узео у заштиту „хромога Вука.')< Ви не можете себи представити, писао је Љубомир П. Ненадовић Светиславу Вуловићу, како је у оно време стајала та ортографија. Било је много људи, који нису дали унети у своју кућу књигу њоме печатану. На сва уста су викали и писали, да та нова. ортографија удаљава српски народ од руског народа и да је то један корак католицизму“. У то време, пб речима једног савременика, било је потајних јотиста, као што је у доба Нерона било потајних хришћана. Грађани, а нарочито свештеници, | који су се 1848 усудили претплатити на Напредак, |

1) Светислав Вуловић: Бранко Радичевић. стр. 58.