Omladina i njena književnost (1848—1871)

ОМЛАДИНА И ЊЕНА књитЕВвнНост о

штампан новим правопивом, примали су га на туђе адресе.

Како »нико није пророк у својој отаџбини“, Вук Караџић је још горе стајао у Србији ноу Аустро-Угарској. Још од 1832 важила је наредба да се у Србији не смеју штампати књиге са новим правописом, и ма како да је Вук добро стајао са кнезом Милошем и кнезом Михаилом, није успео. да свине ту забрану. Када је 1842 Александар Карађорђевић дошао на владу, ствар правописне о Форме у Србији окренула је на горе, јер се Вук сматрао као пријатељ и човек Обреновића. У ствари, његови непријатељи, под обема дипастијама, били ву једни исти : то су били онп аустро-угарски Срби, који су у Србију донели упросвђцене«, како је Бранко Радичевић иронично певао. У Србији је сваком било допуштено на сва уста грдити Вука, али ником није било допуштено узети га у заштиту. Цензура је била ту и гушила сваку сим“ патичну реч за реформу.

Узалуд је, крајем 1849, Друштво Српске Словебности учинило представку влади, да се не по-

ступа тако неправедно оштро са новим правописом. 30 маја 1849, Друштво одлучује да се упути мо. лба Попечитељству Просвјешченија „да се она уредба од бившега књава Милоша Обреновића 1833 године објављена, којом се правитељственој типографији прописује којим словима може а војима не може србске књиге печатати, укине, као уредба олободном развитку и већем подигу нашег књижевства. сометајућа“ Попечитељство је ту молбу врло непоповољно примило, и !! новембра 1849 пита Друштво Србске Оловености „каква је та нова ортограти У КЕ се ПО ЗРИН њено состоји.“ А