Omladina i njena književnost (1848—1871)

ЈОВАН СКЕРЛИЋ

4] : ДЕ МИ

! маја 1850, Попечитељство одсудно вели: „да се оно не слаже с мјенијем дружства: као да садашњи код нас употребителни правопис објашњању и _разпростријанију књижевства нашег на путу состоји. <'")

1852 иде се корак даље у самовољи и неправди. Српско правитељство забрањује да се у Србију преносе књиге штампане новим правописом. У самоме Дружству Србске Оловесности јавља се реакција. „По заклоченама Дружства«, „нЂровЂподпредоћдателђ [ованђ Стеићњ“ уређује „Србски правописљ“, који се објављује у Гласнику. Ђура Даничић, који је тада дошао у Србију морао је своју Србеку Стнтаксђ п чланке у Гласнику да штампа тим наказним „београдским правописом“. И када је, као секретар Друштва Србске. Оловесности почео писати седница место „засједаније“, почастни'члан место „почестни член“, савет место „совјет“, из. Попечитељства, издаше строгу. наредбу да се престане са тим „кварењем језика“, и да се Друштво Хржи »правога правописа, које је оно само себи поради обдржања тако полезног једнообразија у " писању поставило.«3) -

Нови правопис је у Војводини после 1848 исто онако рђаво стајао као и у Орбији. Ако није имао. против себе државну власт као у Кнежевини, против њега је била јерархија, црквене власти. Још 1850, горњо-карловачки владика, Јевта Јовановић. издаје једну славеносрбску граматику. По школама, се учи црквена азбука, и један буквар, издан „вљ

5) Гластиљ Дружства Србске Словесности, 1852 књига ш стр. 4863, ЕР АНЕ >) Разне званичне одредбе о правопису у Србији побележи. Ј ___Милан Ћ. Милићевић (под широм „Један од читалаца Србиј бији, 1868, бр. 27. : | ;