Omladina i njena književnost (1848—1871)

оу (о о

ОМЛАДИНА И ЊЕНА КЊИЖЕВНОСТ

БудиннћЕ градће 1853 носи овакав наслов: „Буккафњ ко оупотревленте иности славено-сербскаго народа во ознгарскома кралбистећ прннадлежшиха ему предЕлеја наХодашарса.< Јован Ст. Поповић штампа. 1854 своје Лаворје, црквеним словима, и у „предговору о србској азбуци,“ у име „благовјејности, коју смо старима нашим одавати дужни“, удара на „разкол новољубиви изображеника“, на самога Петра Великог, који је устругањем подсецањем писмена“ ћириловеких створио грађанску азбуку, која је нека „чудна смеса, а нит славенска, нит латинска.“ ми

у

1852 патријарх ЈовиФ Рајачић оптужује Вука влади што је, само са зтрттаћит бечке дворске цензуре, а бев његова благослова, издао свој превод Новога Завјета, препун саблажњивих грешака. У току педесетих година, све-што је званично, све што има власти и титула, окренуло се против Вука Караџића, и његова ствар тако рђаво стоји, да један ондашњи лист“, допуштајући да је реформа можда тачна, вели да „не одговара вишој, тј. соловенској цели“, и зато неминовно мора пропасти. „Ми смо уверени да ће Вукова система после његове смрти саранити се,“ тврдио је овај рђави пророк.

Само, као толика пророчанства, тако и ово аподиктично пророчанство О ааг на није се пспу-

5 ложио у млађи нараштај, сл Обо ИН занрртка. У најтежим тренутцима он _ писао о својим противницима: не могу поправити, него само млад