Omladina i njena književnost (1848—1871)

ОМЛАДИНА И ЊЕНА КЊИЖЕВНОСТ 345

да чаша него пеар, неће гајтан него врица, место душек перина, не бермет него пелунија, не кредит него вересија, и тако даље. Јован Живановић, у Матици продужује тај посао „паљетковања“, иде до бесмислица, инаугурује ону претенциозну и смешну школу наших ситних филолога, који су прогонили речи као искрен, горак, нужда, природа, хотећи да један жив језик заробе у своје педантне Формуле. Омладински писци у понародњавању иду и сувише далеко. Фонетизам Бранка Радичевића, иде дотле да у својим песмама пише очо (отишао), латка (хладка), жеца |жеђца), оцек (одсек) као што пише провинцијализме ! пладне (подне), јако, драга, ћако, шат и т. д. Као што се једно време фес сматрао као нека српска народна капа, тако се турске речи сматрају као знаци најбољег народног језика. ЗУ поезију се уносе „товари турских речи“, и у томе особитом србовању одликује се Јоксим Новић Оточанин. Стари Змај, 1900, пева Српски језик „који диже нас у небеса“:

Српски језик, рајски језик Ране вида, лечи боле,

Знаш како њем души прија Кад нас старци њим соколе.

Што је рајско небеско је, —

Зато велим, што да кријем,

"Сваки онај Богу греши, : Ко га зове земаљскијем.'

Јован Илић, одушевљен за босанске севдалинке, почиње писати своје стихове оним турско-српским језиком,закојијепотребан нарочити речник да бисемогли

1) Левесшље. Ма биљежака у прози Орбина Мухамедана Аливерића Тувлака упјесмио Змајова. У Новом Саду, 1900, стр. 57.