Omladina i njena književnost (1848—1871)

346 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

разумети. Романтичарска, мода источњачке поезије још је већма развила ту манију наших песника тога доба. Позоришни преводилац Спиро Димитријевић из Котора жали се уреднику Словенке што „ браћа србска М Банату“, поред „чисто нашког«“, језика дубровачких и даматинских писаца, неће да чују ни за шта друго но за турцизме, и пита бе „није ли боље од једнокрвног брата што узети него ли бе турству нашем вјечно утицати“.

Народни језик за њих је алфа п омега, добар и довољан за све. Забележен је један занимљив Ддиалог између Његоша и Вука Караџића :')

— Баш, Господине Вуче, рећи ће владика, ови је наш јевик веома сиромашан. Он нема ријечи за. „идеју“, нема за »еру“, и за толике друге појмове.

„Господару, одговори му Вук, кад је народ могао наћи име за сваки дио, сваки дјелић, свако парче, оваку чивију на колима, нашао би и за те ријечи, да му је требало. Кад устреба наћи ће,“

Јаков Игњатовић, родом из горње Мађарске, Који никада није добро научио српски и увек сачувао мађарски акценат, пише у својим успоменама ба колико је зависти слушао разговор двојице Личана, Јосифа Рајачића и Јоксима Новића: „Ако сам У животу мом икада осетио зависти према коме, то би могло бити једино да сам позавидео обојицу, кад су онако чисто народни језик говорили“. Барањац Никанор Грујић у Плашкоме учи се чистом орпском јевику, купи из уста простих људи народне речи, које обилато уноси у свој спев Светога Саву. Код њега то иде до параде. У његовој Автобио-

') Др. И. Огњановић: Занимљиве приче и белешке из живота, знатни Орба. Загреб, 1900, стр. 54. о 3) Бршљан, 1885, бр. 5.