Omladina i njena književnost (1848—1871)

ОМЛАДИНА И ЊЕНА КЊИЖЕВНОСТ 349

таленат Бранка Радичевића и врло осредње способности Богобоја Атанацковића; из језичних побуда, прогласио је Ђуро Даничић Милана Ђ. Милићевића, _ ва великог српског приповедача. Још 1848, Ђорђе Малетић је говорио у Просветним Новинама'): „Код многи је данас у благородан обичај ушло, сваку нову књигу само по језику ценити, као да се само у томе сва важност и врлина састоји. Но може каква књига бити написана најчистијим србоким језиком, а опет да нема никакве цене ни важности, као што друга може бити најзнаменитија по свом садржају и унутрашњој вредности, а да јој је језик мање препоручителан. Језик је само одело мисли, а мисао је главно...“ Малетић је исто тако трезвено устао 1858 против те навале филологије у књижевности, тврдећи да Филолози нису позвани да пресуђују у књижевним питањима, и да су „јевик од памтивека врстни књижевници образовали и новији му живот уливали, па тако ће и од сада бити. ““) Али то је било говорити у ветар. Страсти су се биле разбуктале, и нико није више јасно видео мн није био у стању праведно судити.

На тај начин родила се код нас филолошка критика, која је помогла чишћењу и понародњавању језика, али је била од сумњивих заслуга по наш чисто књижеван развитак. У рукама ближих и даљих ђака и последника Вука Караџића и Ђура Даничића, она је постала векташка, партијска, једнострана и неправедна. Чистота језика постала је њено главно, ако не и једино књижевно мерило, и још пре петнавст година сваки књижевни приказ завршавао се прецептима и лекцијама из пуританске Филоло-

1) Шаведено у Бранку Радичевићу Оветислава Вуловића, стр. 72. >) Родољубац, лист за распростирање полезни знања, 1858, бр. |, стр. 2.