Omladina i njena književnost (1848—1871)

350 ЈОВАН СКЕРЛИЋ =“ -

гије, и набрајањем језичних грешака и наредбом које се речи смеју употребљавати. Критичари су, са списима Јована Живановића, Јована Бошковића и Томе Маретића, ослањајући -се на разна упабирчења«“ и „паљектовања«“, судили сва књижевна дела без разлике, и одрпцали сваку способност и значај несрећним писцима који су ма у чему огрешили о свете филолошке законе и догмеБило је књига које су осуђене што је писац казао нуждан место потребан, способан место подобан, и горак место грк. На тај начин српски језик се силом заустављао у своме развитку. Филолози и Филолошки критичари, не схватајући да је језик жив организам који се мора развијати, хтели су да укочеи укалупе српски језик, и то онакав какав је говорио прост народ у почетку ХТХ века, и каквим су писали Вук Караџић и Ђуро Даничић, држећи се као стари сколастичари њиховог ауторитета: тадавбет дах. Они као да нису знали да богатство језика не чини облик речи но асоцијације идеја које уз реч иду, п да се не може истим језиком радити скупљање народних умотворина и филолошкиХтрактата, и права, развијена књижевност са ширим духовним видицима, сложенијим осећањима и тананијим преливима. И они су устали против сваког проширења и богаћења језика, који се морао развијати новинама, позајмицама и слободама. Оветислав Вуловић, и ако књижевно образованији но без мало сви његови сувременици, полазио је са. гледишта да се „литература природно развија из поезије а живи на језику. Појезија је семе, а језик је земља“) И он, који је имао књижевнога осе-

у Уметничка приповетк“ у најновијој српској по ОГа бина, књ. ТУ. стр. 815. зе