Omladina i njena književnost (1848—1871)

УЛ Уа

ОМЛАДИНА И ЊЕНА КЊИЖЕВНОСТ У)

Витковић, Србин по рођењу, син српскога, свештеннка у Јегри, био је двадесетих година најчувенији адвокат пештански и један од знатнијих књижевника мађарских, члан такозване триаде, заједно са Павлом Семере и Стеваном Хорватом. Он је нешто писао и на српском језику, у Давидовићевим Новинама Србским и Забавнику, али, и ако га Србски Летопис 1899 назива „великим србским литератором и поетом“, главан његов рад је на мађарском језику. У његовој гостољубивој кући био је најглавнији књижевни салон мађарски, и ту су се стицали гроф Стеван Сечењи, Кишфалуди, Казинци, Келчеји, Дебрентеји, прва имена ондашње мађарске књижевности. У његовој кући Стеван Хорват пропевао је, Келчеји је читао прву мађарску романцу, Гомбош своје неиздане комедије, а сам домаћин своје Фине епиграме.''

Али оно што је важно то је што је Витковић бпо| копча између Мађара и Орба. Он крчи пут _ српској народној поезији у мађарску књижевност: сам је превео тринаест српских народних песама п упутио Секача и Маргалића на, превођење српске

рарна слика. Бршљан, 1885. Ђорђе Поповић: предговор Спомену Милице, у библиотеци Браће Јовановића.

Исти тај мађарски утицај констатује Ђуро Шурмин и код Хрвата. Грос Јанко Драшковић имао је пред очима пример грофа Стевана Сечењија. „бај је за зуојџа Фтисоуппа пао Фођте пбтеђе пц Џсатвкој.. Моге Ћи Фа уејиа таг за пагодуц Кпјћси 1 пагодпи ртовујећи код МадХата. озујеббтуабе убе Нгуафе, пето зато рохпауатје Чота аћ печојја 1 лерм ка“ (Штраћаћљ Ртеротод, 1, стр. 10.) А Хрватски Сабор у својој адреси од 1840 вели: „ОзоКојеп ртипјетта Агпоћ патода, а 1 ргип„јетота МадХата, Кој; таде когјуот Ђишот ла о уебл ртосуаћ патодпода је Ка, агулпо да, је 1 паза, аиупозе пад језик 50 усбта саји, јег зе Фе 188Се Мр пабе пагодпозн“ (Нтрала Ртеротоа, 11, 161).

1) Иавђолте де Та птбтоћите Полијтотзе раг (0. Нотудшћ, А. Катдов, Е• Епдуба. Опугасе адартб ди ћопетола рат 1. Коле. Видарезе — Рата 1900. _ пр. 243—944.

|евења