Omladina i njena književnost (1848—1871)

380 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

(1858), догађај на двору татарског хана у Тавриди љубав између српског краљевића Стефана, потоњег Дечанског, и Ђемике, „дивотне кћери Ханове«“, са декорацијом од кедрова, „купреса“, „чесвина“, мирта, наранџа, са серајима од белога мрамора, укристалним Фонтанима,“ окнима од јесписа, цвећем из Ирана, индијским тканинима, драгим камењем из Голконде, једном речју: „царство снова, маште и чудесности.“ Сам песник у почетку пева:

Залети ми с' соко с освећене Фрушке, Па лети високо јаркоме сунашцу, Па лети далеко жаркоме истоку, И паде у земљу сана и лепоте, 5 У државу. маште и огњене крви У царство чудеса и необичности ...

Лаза Костић у Даници 1860 пише источњачке приче Минехазу, а 1861, на истом месту Махараџи, која се дешава на обалама Гангеса, повест о силној љубави султана Махараџе, који је тако манито волео лепу Мејму да је заклао својим зубима, као какав кајман из свештене реке на којој лотос цвета. Поезија Лазе Костића има „рајског ђула и зумбула; он пева Еп Хафисов, п жалосну љубав лепог вајаоца Минадира и лепе Вадиле, којој нема равне

Од Индуса па до Нила.

Бура Јакшић се у Награди сећа Мирзе и његове Селме:

За љубав сам, вели Мирза, Истиниту љубав дав'о, А мрвост сам са мрвошћу И осветом награђив:о.

Лепо вели, добро збори, Понајвише има право;