Omladina i njena književnost (1848—1871)

ОМЛАДИНА И ЊЕНА КЊИЖЕВНОСТ 38!

Јер је само своју Селму Није Тинку ни познав'о.

Код Јована Драгашевића има и Багдада, ђулистана п хурија; Огњеслав Утјешеновић Острожински, у својој Вили Острожинској, има стихове из „Хафисове баште“. Јаков Игњатовић је имао нарочитих симпатија за Арабљане. Његове романтичне приповетке из шездесетих година, Манзор и Џамила п Крв за род имају за јунаке Арабљане који играју најлепше улоге. Највећа похвала коју је он био у стању да учини Србину то је да га назове уевропским Арабљанином“, и то „оним Арапом из доба Багдадских Калифа“. „Да нисам Србин, писао је он, волио би би бити Арап; кад не могу бити Арап, најволим бити Орбин.“ А када се диви Павлу Бакићу п Манзору, он узвикује: „Ала и јесу оба дјетића, какве тек Српкиња и Арапка родити могу“. А харамбаша Јанковић узвикује: „Србин и Арап мора да су негда род били.“

Источни мотиви, утицај источњачких песама, налази се код многих наших песника омладинске епохе. Љорђе Рајковић у збирци својих песама (1862) има цео циклус Источно, десетак песама о Харуну ил Рашиду, Калифу Ури, о Абдули мн Фа-

тими и преводе из турског песника Јајабега. Мита

Поповић преводи черкеске народне песме, а Сима Поповић Махабарату, прво у Матици 1866, затим у засебној књизи 1868, под именом Индијске приповетке. Ови су они били заљубљени у Фиктивне Зулејке и Фатиме, и певали њихове разблудне харемске лепоте. Мало који од омладинских песника да није могао запевати са Митом Петровићем, када

"