Omladina i njena književnost (1848—1871)

382 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

овај пева Селими, цвету „хиндостанске земље жарке«“:

Ал' опрости западњаку

Млаког неба жарком сину,

Кад му очи изнемогле

Источном се небу вину.

Још највећи источњак међу нашим источњачким песницима јесте један Србијанац, Јован Илић. Од свију српских покрајина, Босна и Србија биле су под највећим утицајем Истока. Није ли Виктор Иго у својим [ез Отлетћајев певао Београд, у песми Ге Патпмшђе ет. солвте:

Вејстаде ећ ХЉетПп зоп| еп гцегге, Папз зоп |Е раје пасиеге

Те мјеШага Папиђе Јеџг реге,

5' вуеШе а ђгш де Јечг сапоп,

Није ли се Ламартин, у свом Уоуаде еп Отзет, са узбуђењем зауставио пред Ћеле-Кулом код Ниша2 Београд је још у три четвртине имао тип турске вароши, и сем мањег дела чиновништва цео свет је још носио турско одело. Јован Илић је много држао на своје србијанство, али у исти мах читао је ревносно и немачке песнике, које је радо п преводио. Из тих симпатија за севдалинке босанске, које сваки Србин носи у срцу, и немачке _ моде источне поезије, изишле су његове познате источњачке песме. Своје доста многобројне источњачке песме издао је Јован Илић у збирци Дахире (1891). То су била врло успела подражавања поезији босанских бегова, али има и чисто источњачких песама, као што је врло познати Абассах:

! Матица, 1868, стр. 340.