Omladina i njena književnost (1848—1871)
394 ЈОВАН СКЕРЛИЋ
народном успеху. У вече сви су скупили на Шекспирову прославу, коју су новине дуго оглашавале и најсрдачније препоручивале. Глумци су играли трећи чин из Краља Ричарда, у преводу Лазе Костића и Др. Јована Андрејевића, у оделу из 6огате позоришне гардеробе Јована Наке, спахије Велико-Сент-Миклушког.
У прологу, Лаза Костић је говорио са песничком интимношћу о свом колеги Шекспиру, којега је називао „наш Вилије.“ Пошто је окадио „Вилија«“, он је почео хвалити српски народ:
И Србин, боме, није народ лош Од вере му је глава тврђа тек, Ал' осећај му ко и образ мек, Проницљивост му бритка као нож.
И са том проницљивошћу бритком као нож, српски песник сипа као из рукава каламбуре, крупне и звучне речи, све у похвалу енглеског песника. У једној апострофи, он га позива да се не вара у вначају ове прославе. Србин хоће „благо небно«, хоће да ужива у његовим безмерним песничким лепотама, али „Вилије“ се љуто вара ако мисли да ће Срби, лакоми на његово благо, изневерити „драго име Срб“, и да се у енглеску туђинштину прелије уливена толко Душанова крв“:
Мислиш ли тако, онда нам је жао: До страшног суда још претрпи се! А не верујеш ли — посрби се!
Свечан говор у част Шекспира држао је млади Глиша Гершић, који је већ почео стицати говорничку репутацију. Он је истакао како српски народ не сме да изостане за другим културним