Omladina i njena književnost (1848—1871)

398 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

| Милутиновић био је први романтичар наше књижевности, романтичар својом љубављу за народне песме и народну прошлост, набујалим осећањима, претераним, анархистичким слободама у речнику и синтакси, нарочито особеним својим пачином живота. Али он је био класичар својим схватањем књижевних облика, намером да нове догађаје и идеје стави у старинске форме, најзад оним обиљем класичних мотива у својој скров књишкој поезији. Сва наша старија поезија имала је тај класични карактер, и њега се нису могли сасвим ослободити ни људи са тако скроз романтичарским темпераментом као што је Симо Милутиновић, ни тако јак таленат као што је био Јован Ст. Поповић, ни човек са толико дара и знања народне поезије као што је био Његош. Све до омладинске поезије код нас је владала „објективна лирика сматрања и мисли“, како је назвао Коста Руварац. Праву романтику уводи код нас омладицски нараштај, и ако још 1840 Србски Летопис истиче »„Очајателног Русоа“ на супрот »„са највишим поњатијама и најсветијим чувствима човековим титрајућем се Волтеру“, и ако је код старијег нараштаја било чувстителних душа који су при месечини читали .Ђубомира у Јелисиуму пу сузама. узбуђења гушили се. Омладинци су били млади људи, одушевљени поезијом, љубављу за народи за славну прошлост, немирне и незасићене душе, без мере, без склада, без реда. Као њихова сабраћа на Западу, они носе дуге косе, особито одело и мрачна лица „фаталних људи“. Велике страсти их тресу, и њима је тесно и уско на земљи. Око 1848 они склацају између себе „савез вечитог пријатељства“, и са сузама у очима читају стихове на ђачким са-