Omladina i njena književnost (1848—1871)

ОМЛАДИНА И ЊЕНА КЊИЖЕВНОСТ 399

станцима. Светозар Милетић, појета пре но што је постао политичар, у једном часу поетске раздраганости, 1850, пише Ђурђу Рајковићу |), поред осталога ово: „Побратиме Ђорђе! Што мислиш песме своје изд-ти добро мислиш, а Бог ће дати те ћеш се опет који часак дивоти бледог месеца поклонити се моћи.“ И када Милетића, песника из Славјанке, спопадну порођајне песничке муке, он се повлачи у брда у околини Будима, и у самоћи „појетизира“. А Др. Михаило Полит-Десанчић описује једну своју шетњу по месечини са Корнелијем Станковићем. Обоје су до срца тронути поезијом ноћи: „Станковић ми притеже руку, те онако пуним осећајем пола у шали рече: „Ах, Мишо, хоћемо ли се кадгод видети тамо у месецу“). За познавање душевнога стања младих романтичара наших ништа није занимљивије но читати кратак песнички дневник Славка Златојевића, са његовом меланхолијом, незадовољеним аспирацијама, ламентацијама на свет и на људе који не разумеју песничку душу. Љубомир П. Ненадовић, ако не својом поезијом, а. оно својом спољашњошћу и навикама представља једнога романтичара. Позната је његова слика из 18952: огрнут тамним плаштом, гипким и таласастим као песничка душа, са дугом косом, раздрљеним вратом, са овзареним великим челом, наслоњен на. стену, као Ламартин на обали свога поетичног језера. Он сам прича своје навике: „држао сам да ђенијалан човек не треба да има рукопис чист, читак и разговетан, него на против надрљан, замрљан, тек како му драго... У мојој соби све моје

1) Ов. Савковић: У славу Ђ. Рајковића. Браник, 1887, бр. 11. 8) Др. М. Полит- Десанчић: Покојници. Браник, 1899, бр. 5.