Omladina i njena književnost (1848—1871)

416 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

будућности своје, усијала га је у суктећој жеравици родољубља, и ковала жестоким чекићем одушевљења и срчаности, на избијеном алп још неразбијеном наковњу србске слоге.“')

Ствара се један нарочити песнички језик, усиљен, извештачен, лажан. Избегава се права, реч, тражи се фигура, метафора, периФраза. Муж се зове „војно“, жена „љуба“, и то увек „верна љуба“; млада девојка је унева“, умома“, „селес, „чедо“ или „лане.“ Ветрић, ако није „зефир“, извесно је „лаор“ или „лаорић.<“ Ноћ је „тија нојца«“; коњ је „бесни парип.“ Башта је „перивој“, љубичица „Ђубица«“, лептир је „лепир“, мирис — „миомир.“ Џико не каже волети но поетично и поворишно „љубити.“ Служи ве гомилом поетских придева : сићан, блеђан, слађан, тијан, бајан, убав. Има речи које иду нераздвојно заједно: чарна гора, чаробни снови, оштра сабља, гусле јаворове, вељи јади, бледи месец, бисер-сузе, кости прађедовске, ране косовске, сабља Маркова, српски бог. Диминутивима се обилато служи: ту је и росица, и горица, и славујак, и песмица, и звездица, и сузица.

Не само да из језика одабирају оно што њима изгледа поетично, него, као и Симо Милутиповић, стварају нове речи, изврћђу смисао оних које постоје, додају немогуће префиксе и суфиксе,гужвају језик како падне на ум њиховој ћудљивој и детињастој машти. Виктор Иго је говорио да је метнуо револуционарну црвену капу на главу старог Француског речника; наши романтичари, бар поједини од њих, набили су лудачку капу на главу српског

7) Србски Летопис за 1861,

књ. 104, стр. 117. „Стогодишњица. Саве Текелије.< ;